ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Милутин, наш незнани јунак
У СВОМ глумачком зениту, један од најбољих српских глумаца, Ненад Јездић, подухватио се, у адаптацији и режији Егона Савина, тумачења српског "евримена", сељака Милутина Остојића, који одлази у Први светски рат. По роману Данка Поповића, објављеном 1985, када је и постао најчитанија књига код нас, Савин и Јездић су, сведено и сублимно, Милутина протумачили као парадигму менталитета, душе и мудрости српског сељака, који "зна реда", и одлазак у рат му је часна обавеза, иако су му разлози ратовања и командовања војском далеки.
Ова антиратна, митска, данас већ сакрална прича доживљава се као омилија, приповест којом свештеник завршава литургију. Дубоко проживљено, са истинским разумевањем, Ненад Јездић приповеда о Милутиновом ратничком путу као онај ко је остао жив, завршио са том муком, али је није заборавио. Прича, препуна нелогичности, смрти блиских сабораца, необјашњивих зверстава, узалудности рата, враћа му се много касније, и он је прича сад као да се догодила не само њему, већ свима који су је преживели, а у спомен оних који су остали на бојишту, у албанским гудурама, морским дубинама, далеком свету...
О античкој трагедији, што "Књига о Милутину јесте", која успоставља поново и поново (опет, као у литургији) морална питања, на која само судбина и историја имају одговоре, можда се, ако се приповедање већ догађа много касније, могла успоставити корелација са каснијом злоупотребом истинског идеализма, патриотизма, па и суштинске пристојности, да се ратује са својом војском, што се за све то време није променило. Са свим добрим, али и лошим странама наслеђа српске епске, моралне, породичне и националне романтике.
У једноставном, а ипак динамичном декору и костиму Весне Поповић, музика Боре Дугића је била онај други актер, који коментарише, или бар даје акценат Милутиновом страдању, и сама сведена, шкрто коришћена, као затворена у сопствену патњу.
Милутин зна, и Ненад Јездић зна, да је ратовање несрећа, која има последица на многе потоње генерације ратника. Пола мушког становништва Србије није се вратило из рата, куће су остале завијене у црно, села су трајно уназађена, или затрта, а најстрашније од свега - нико се из рата није вратио као онај, који је у њега отишао. Ту је величина Милутиновог послушања, он својим огњиштем, чврстином, домаћинском одговорношћу, разумом, брани своју душу од посрнућа од онога што бисмо данас назвали посттрауматским синдромом. Милутин има лек, следи мајчине речи: ако га огњиште и жена не излече, медицина сигурно неће.
Можда Милутина другде не би гледали са толико стегнутим грлом, као овде. Али, он је сваки ратник, који се не само жив, него и свестан онога што је прошао, и последица тога, вратио кући. А то је прича, која је увек и свуда вредна сећања.
ЗАХАРОВА БРУТАЛНО ОДГОВОРИЛА АНАЛЕНИ БЕРБОК: Шта је са америчким војним базама у Немачкој?
ЗВАНИЧНА представница Министарства спољних послова Русије Марија Захарова одговорила је на изјаву немачке шефице дипломатије Аналене Бербок о руским базама у Сирији, подсетивши је на америчке војне базе у Немачкој.
03. 01. 2025. у 19:49
БИЋЕ ПУНО СНЕГА, ЧАК И У БЕОГРАДУ: Метеоролог дао прогнозу за празнике, па открио какво ће бити лето и све изненадио
ГОСТ јутарњег програма "Новости" био је метеоролог Иван Ристић који је говорио о томе какво нас време очекује после празника, али и током лета и целе године.
03. 01. 2025. у 20:35
КАКО ДАНАС ИЗГЛЕДА ТИТОВ СИН: У пензију отишао као хрватски дипломата, живи ван очију јавности, а ћерка је његово највеће богатство (ФОТО)
АЛЕКСАНДАР Мишо Броз, син Јосипа Броза Тита, након завршетка своје успешне дипломатске каријере провео је последњих десет година углавном далеко од очију јавности.
02. 01. 2025. у 17:07
Коментари (0)