ИНТЕРВЈУ Миро Вуксановић: Читање је тражење истине

САБРАНА дела стварају уживање и страх истовремено. Смислено уједињење животног посла и гледање целине која није завршена доноси радост. То се догађа ако је реч о успеху и сазнању да је писац урадио све што је могао. А опет, довољно је да помисли колико је напора имао док је све то написао па да осети врсту нелагоде која се зове недостижност. У оваквим приликама и себе сам затекао кад сам добио својих девет томова на више од четири хиљаде страница.

Миро Вуксановић

Ово, у разговору за "Новости", каже писац и академик Миро Вуксановић (1944), коме су недавно објављена Сабрана дела, у издању "Лагуне" и Архива Војводине.

- Све те странице сам прегледао у коронско доба. То је велика победа, јер свако отимање пакостима и злим појавама значи да смо то постигли упорним радом. Потребно је да понекад застанемо и пажљиво осмотримо пређену стазу. Одатле ћемо лакше наставити даље ако смо били према себи правични.

* Како су књиге разврстане по томовима и којим жанровима припадају?

- Књиге су дате и хронолошки и по сродностима. Испод осамнаест наслова, објављиваних у распону од 1977. до прошле године, окупљени су моји романи, приповетке, поеме, сажети записи и аутопоетичка казивања. Уз њих су речници и библиографија, а даноноћници, есеји, путописи, беседе, дневници и други радови остали за друго коло.

* Како бисте најкраће означили своју књижевну намеру?

- То се не може одједном рећи. Намера је у слојевима који су различити. Хтео сам да један већ ишчезли планински свет оживим у српској књижевности, да покажем сићушно "човечанство" које је имало своја правила и моралне норме што су стваране вековима а срушене брзим начином. Тај планински свет је био заокружен. Његов поредак је ишао доследно, од рођења до смрти, у свим животним деоницама. Мајсторски послови су били логично распоређени по кућама. Знало се ко лечи и ко гата, ко је зидар а ко дуборезац, ко уме да пева и ко заводи коло, ко је за школу а ко није за далек пут. Трајало је такмичење у доброти и пажњи према другима, нарочито старијима. На десетине начина је кажњавано свако непочинство. И све је било прецизно именовано. Свуда су се дизали прави ројеви речи. Тим речима сам написао већину својих књига. Ујединио сам време и људе, њихову муку и ред, лепо и зло, настанак и крај, све како је заиста трајало, али тако да ништа није дословно пренето. Главни посао овог писца је у искушавању језика који се гаси и тумачењу да је спас управо у матерњем језику.

* За вас је речено да сте први српски писац романа о речима. Како то коментаришете?

- Сва српска књижевност је океански "роман" о речима у који сам додао понеку кап. Семољска трилогија романа о речима има највише таквих капи. "Семољ гора" је пре двадесет година била књижевни догађај. "Семољ земља" је добила највиша признања, укључив и Мешину награду вашег листа, али "Семољ људи" пет година касније нису имали такав одјек. Променила се структура читалаца. Дошла су нова мерила и обичаји. Не знам колико се данас читају моје књиге и ко то ради, али знам да су оне настале на српском цивилизацијском темељу и да ће им се људи враћати све док их буде занимало ко су и одакле су. Можда се варам, али писац не може да делује ако нема лепих илузија.

* Неки вам приговарају да сте затворени у свом завичају и да не пишете о актуелним догађајима. Да ли је тако?

- Чињенице говоре друкчије. Написао сам роман савремених сомборских портрета на трагу приповедача "Раванграда" Вељка Петровића. Написао сам роман са сликама о недавном грађанском и верском рату у Босни и Херцеговини, о последицама тог рата које се виде. Објавио сам књигу о дешавањима која су пратила одвајање Црне Горе од Србије и та књига приповедака је изашла пре петнаестак година, у тренутку који није могао да буде актуелнији. Написао сам стотине страница о Вуку и Његошу, о Андрићу и Сремцу, о сликару Коњовићу и Лази Костићу, о књизи и библиотеци, о српском језику и писму, али можда и више о писцима и догађајима у култури који су из нашег времена. Ако "приговарачи" мисле на такав мој "завичај" и такву "несавременост", сасвим су у праву - да, ту сам доиста "затворен" и ту ћу да останем, јер сам на сигурном месту.

* Како постижете да истовремено будете управник Библиотеке и уредник неколико издања САНУ, главни уредник Едиције "Десет векова српске књижевности" и председник УО Андрићеве задужбине?

- Постижем све то, дуго и доследно, јер је све то заправо један посао, са књигом и библиотеком у средишту. САНУ је из књиге настала и порасла као главна национална установа која има 180 година. Не знају сви да је САНУ велико место научног и уметничког рада, јер се не говори довољно о томе. Миленијум српске књижевности сам досад уреднички сагледао у 120 књига и спремамо наредна издања. То је природно место за писца, а нико ко ради за Андрића и остале велике српске писце не може бити на губитку. Канонско издање Андрићевих дела је од националног значаја, а управо излази седамнаеста књига у којој се види историја настајања "Проклете авлије" коју су 1954. читали као новелу, а касније као роман, која није добила главна српска признања, али јесте Нобелову награду. Такви примери су ретки и поучни, а све што смо сада поменули природно је повезано и то је за мене једнако важно као и књиге које сам написао.

* Шта читате изван онога што је ваш уреднички посао?

- Читам књигу о својој књизи коју је завршио даровити критичар. То је највише што од некога писац може добити. А још кад то учини млад човек, добитак је велики као кућа. И читам шта ми дође под руку. Почињем и остављам, па опет тако. И читање лошег штива може бити корисно. Ту можемо видети како не треба радити. Судбина писца је у писању и читању. Писање је обнављање. Читање је тражење истине. А док трагамо, можемо и да проналазимо. Без тога смо нешто друго.

Миро Вуксановић

* Шта се сада дешава у вашој књижевној радионици?

- Дорађујем трећу књигу свог "Даноноћника", онај део који сам написао прошлог лета у дурмиторској самоћи. То су кратки есејистички, поетски и приповедни записи означени бројевима. Ближим се двехиљадитом запису. Волим бројеве, јер их не истичемо довољно као лепу врсту речи. Највеће литерарне мудрости су казане на једноставан начин, свакодневним језиком. Важан је распоред, а не само избор речи.

ЧИТКОМ ЋИРИЛИЦОМ

* КАКО пишете, када и где то радите?

- Пишем руком, читком ћирилицом, полако, наслоњен на јастук или столовачу, најчешће лети, у кући где сам рођен, у малој соби коју сам обновио, док слушам како јече гора и ветрови. Тамо пишем књижевне саставе, а остало у свом стану, увек међу књигама. Не подносим зидове без књига и слика. Њихова празнина улази у људе неприметно али упорно.

УСПЕШНО ОПЕРИСАН

КАКО "Новости" незванично сазнају, академик Миро Вуксановић је хитно примљен на Уролошку клинику ВМА. Успешно га је оперисао начелник клинке др Предраг Алексић, са сарадницима. Очекује се да ће већ сутра изаћи из болнице и за неколико дана вратити се редовним пословима.

Препоручујемо

Култура

0 2

АНДРИЋ ЧУВА УГЛЕД "НОБЕЛА": У Задужбини великог српског писца обележено шест деценија од уручења највећег књижевног признања

11. 12. 2021. у 09:24

Култура

0 1

КЊИГА УГРАЂЕНА У ТЕМЕЉ АКАДЕМИЈЕ: САНУ брине о најсвеобухватнијој научној библиотеци српског народа

19. 11. 2021. у 19:45

Култура

0 2

У БРАНКОВИНИ, ЛИРСКОЈ ПЕСМИ: Није природно што се казивање о заједничком имену и пореклу ређе истиче, чак се и склања

28. 09. 2021. у 18:11

Култура

0 3

ИНТЕРВЈУ Миро Вуксановић: Политици нема места у канонима наше књижевности

27. 06. 2021. у 13:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације