КАО ПОРУКЕ У БОЦИ ПОСЛЕ БРОДОЛОМА: Столеће Добрице Ћосића - Сећање на личност и поглед на дело

ИАКО су Ћосићеви опоненти умели понекад да примете како је он "топаловићевски бесмртан", велики писац имао је пуну свест о закономерности историје, пролазности времена и неизбежности смрти.

Фото П. Митић

Неке од ових појмова стављао је и у наслове својих вишетомних романа. На писање је гледао као на "отимање од смрти", а знао је да време и највеће историјске догађаје може да учини безначајним, чак да "трагедију учини комедијом" ("Време змија"). Говорио је како је свестан да га смрт чека на крајњим изданцима сна о бољој будућности Србије "ухваћене у зупчанике великог механизма Историје". Ову последњу реч увек је писао великим почетним словом.

У роману "Далеко је сунце" (1951), један Ћосићев јунак каже како је смрт "упорнија од вере, од наде да се она победи". У роману "Време власти" (1996) писац пак каже да "човека тек смрт чини целим човеком", а у књизи "Пријатељи" (2005), испуњеној претежно некролозима блиским пријатељима који су, често, и корифеји националне културе, Добрица Ћосић, и сам добрано притиснут болестима и старошћу, исписује реченицу која сведочи о потпуној ослобођености страха од смрти:

"Смрт није само људска несрећа; у многим животима, смрт је спас".

Фото П. Митић

За Ћосићеву породицу, рођаке и пријатеље, смрт великог писца (18. маја 2014) није дошла изненада; а и у њему самом - судећи по дневничким записима, и поверавањима ближњима - факат смрти није разбуктавао неке нове идеје, још мање стрепњу. Крај живота Ћосић је провео у уверењу да је главне своје послове благовремено посвршавао, посебно у књижевности, а да све оно што је урадио у другим областима, па и у политици, и не заслужује да се нарочито истиче.

Сад Ћосићеви пријатељи, опоненти и књижевни критичари пишу о Ћосићу с мање или нешто веће дистанце - једни о животу и смрти, други о делу које јесте историјско-идеолошка фреска Србије. Нема никакве сумње да ће Ћосићев опус, који импресионира обимом, тематском разуђеношћу и дометима, још задуго бити предмет проучавања и оспоравања; биће стално отворен за друга и другачија читања и тумачења. Има ту места и за нова биобиблиографска открића, почев од оног о тачном датуму рођења, преко крштеног имена, до првих написаних и објављених радова, који нису били прозни.

Фото П. Митић

Иако је реч о великом и плодном писцу и јавном делатнику (био је и председник Савезне Републике Југославије од јуна 1992. до јуна 1993), могли бисмо, у полушали, да кажемо да је Добрица Ћосић први књижевник чија је годишњица рођења у нас почела да се обележава на време, чак - знајући наше обичаје - можда и прерано, годину дана раније. Упркос томе што се у Ћосићевим ауторским књигама и биографским лексиконима наводи да је рођен 29. децембра 1921, истина је да је на свет дошао 4. јануара наредне, 1922. године. О томе постоје писани трагови у матичним књигама, а и сам Ћосић ми је у више наврата потврдио верзију према којој је његов деда (по оцу) Јефтимије уредио са сеоским протом да му се унук родио крајем децембра а не почетком јануара - како би годину дана раније отишао у војску, оженио се и почео да унапређује осредње сеоско имање. (С Бранком Ћопићем догодило се слично, али у обрнутом смеру: Ћопићев дјед Раде померио је унуков датум рођења са 1914. на 1915, како би што касније отишао у окупацијску аустријску војску, "а можда дотле и пропадне Аустрија, па Бранко неће служити ћесара".)

Добрица Ћосић је школски писац и књижевник из лектире, те се мисли да о њему све знамо. Нека поводом стоте годишњице рођења буде обзнањено да му је крштено име Добросав, и да је њиме потписао први објављен текст, као ђак Пољопривредне школе у Букову, у неготинском крају. Текст се односи на положај сиромашних ђака, а публикован је 1939. у осмом броју часописа "Средњошколац", који је излазио у Вршцу.

Непознат је и податак да је Ћосић, као и многи велики српски прозаисти - од Милоша Црњанског и Андрића, до Данила Киша - почео стиховима. Прва Ћосићева песма била је љубавна; посвећена је његовој девојци Божици (Ћулаковић), која му је 1947. постала супруга. Из сачуваног пожутелог примерка, који је писац поклонио Божици на педесету годишњицу брака (1997), види се да је Ћосић остваренији као песничка тема и симбол него као песник. По доласку, с партизанима, у ослобођени Београд (1944), Ћосић је написао још понеку песму, а једну је прочитао и у програму - ослобођеног Радио Београда. По свему судећи, то је била прва партизанска љубавна песма прочитана на домаћем радио-програму. Ћосић је читао своје стихове на радију заједно с Миром Алечковић, Младеном Ољачом, Славком Вукосављевићем и другим младим писцима. У Ћосићевој песми више пута се понављао рефрен који гласи:

"Да умрем, а да не волим, никако, никако нисам хтео..."

Фото П. Митић

Добрица Ћосић се после тога сасвим окренуо романима, али је једно од последњих његових остварења, написано пред смрт, такође била песма у прози: мислим на писану опоруку упућену ћерки Ани у којој, уз поетизовано упутство о томе како жели да буде сахрањен, неочекивано говори о свом односу према религији и хришћанству, о неоствареном плану да напише роман о Христовом доласку у Јерусалим и ноћи у Гетсиманском врту...

Своју прву причу потписану пуним (новим) именом Добрица Ћосић, под насловом "Писмо", објавио је фебруара 1945. у омладинском гласилу "Млади борац". Пре тога на истом месту Ћосић је објављивао новинарске и пропагандистичке текстове потписане партизанским именом "Геџа", како су га блиски пријатељи ословљавали и у зрелом добу.

Осим романа, који су достизали велике тираже, и превођени на стране језике, Добрица Ћосић је - на некој врсти паралелног разбоја - оставио читаве томове тзв. нефикцијске прозе без које се не може исписати прецизна културна и политичка историја његове и наше епохе. Мислим на дневничке записе и успомене које је исписивао више од шест деценија, на портрете и есеје о истакнутим писцима и политичким првацима, затим на говоре и интервјуе, и посебно на писма, на хиљаде писама разаслатих примаоцима на све четири стране света. Из ових, делом некњижевних а делом публицистичких родова и врста, јасно се чита критичка позиција, извесна дистанца и доследност писца и јавног радника који није могао да ћути пред отвореним питањима, проблемима и процесима у друштву - било да се налазио у власти или у опозицији, у социјализму или у постсоцијализму.

Посебно оштар Ћосић је био према изопачењима комунистичких идеја, којима је, чиста срца, пришао као сасвим млад.

У бројним разговорима које сам имао са њим (први интервју са Ћосићем направио сам као студент књижевности 1970, а последњи 2014, три месеца пред смрт), нарочито после промена на почетку овог века, признао је бројне своје заблуде и жалио што се јавна делатност претворила у "змијску вештину мењања кошуљице".

Као и Андрић, схватио је да човек треба да остари да би увидео своје заблуде. Као млад, мислио је да се може имати нека етика у јавном политичком деловању, а касније је спознао да је то илузија...

У текстовима овог поджанра (есеји, писма, беседе, некролози) Ћосићева људска и поетичка позиција потврђивала се као високоморална и дубоко етичка. Реч је о својеврсном моралном активизму и духу немирења којима се наставља традиција трибунске мисије књижевности и критичког деловања истакнутих српских писаца из прошлости, посебно Доситеја, Светозара Марковића и Скерлића.

Неки од тих текстова (поготово епистоле, писане руком и у једном примерку, и послате пријатељима на разним адресама у земљи, региону и свету) стићи ће нам, можда, са закашњењем, као порука у боци после бродолома...

Препоручујемо

Култура

0 2

ЧОВЕК ВРЛИНЕ И МИСИЈЕ: У част Александру Јовановићу, професору књижевности

27. 12. 2021. у 17:13

Култура

0 1

"АЛБАТРОС" ВИСОКО ЛЕТИ: Сто година едиције коју су основали Станислав Винавер и Тодор Манојловић

21. 12. 2021. у 10:49

Култура

0 2

ЋОСИЋЕВА РУКА ПОМИРЕЊА: Писац је закључивао да га је на овом свету, осим породице, задржавао само порив да пише

21. 12. 2021. у 18:18

Култура

1 0

ИНТЕРВЈУ Миро Вуксановић: Читање је тражење истине

19. 12. 2021. у 12:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације