СВЕ ЉУБАВИ НА БЕОГРАДСКОЈ АДРЕСИ: Уметници из целог света чланови балетског ансамбла Народног позоришта у Београду

АКО је судећи по Балету Народног позоришта - Београд је одавно свет! У ансамблу нашег националног театра петнаестак је играча из Украјине, Мексика, Енглеске, са Кубе, из Чилеа, а највише из комшилука: суседне Италије. Тако су уметност и уметници одавно "прешли" границе Европске уније и у малену Србију почели да стижу са свих меридијана.

Никола Бјанко, Маргарита Черомухина и Карлос Алвардо / Фото Никола Скендерија

Овде се, кажу, осећају као код куће. Све им прија. И рад, и провод, и дружење. Уосталом, многи од њих имају велике шансе да стекну сталну београдску адресу као српске снајке и зетови!

Маргарита Черомухина стигла је из Украјине пре девет година, тако што је од свог педагога чула за аудицију у Београду. Била је на крају студија државне Кијевске академије и са неколико девојака дошла у Србију. Пријемни је једина прошла и већ после месец дана почела да игра у свим класичним (и понеким) савременим балетима - насловима "Жена у д-молу", "Ко то тамо пева", "Александар"...

С двојицом колега, Николом Бјанком и Карлосом Алвардом, игра у "Успаваној лепотици". Пошто је Маргарита најдуже у нашем граду и већ годинама се забавља с Душаном Каличанином, плесачем и глумцем Позоришта на Теразијама (као и многих популарних ТВ серија), најбоље влада српским језиком. Преводи "без грешке" осталим странцима, па и Николи који је само годину дана краће у нашој земљи:

- Људи су овде топли и отворени, као у мојој Италији - каже Никола Бјанко. - Свиђа ми се репертоар националног театра јер даје прилику да играмо и класичан и модеран балет, да са представама обилазимо цео свет. Имали смо успешну турнеју по Јужној Америци и Русији, увек у добром расположењу.

Уз друго двоје, један је од "виђенијих" солиста у ансамблу, а у њему је стекао и девојку, балерину Милену Огризовић. Врата храма на Тргу републике омогућила му је аудиција, као и Карлосу Алвараду пореклом из Мексика:

- Током студија у Белгији, професор ме је препоручио за један пројекат у Београду. Чекало ме је пријатно изненађење. Лако сам нашао своје место, све ми је било ново и лепо. А Срби су сличног темперамента као Мексиканци, непосредни, увек спремни да помогну - објашњава Карлос. - Брзо су ме прихватили. Изненадило ме је да обични људи, на улици, одлично познају стране језике, без обзира да ли им се обратим на енглеском или шпанском. И одмах улазе у разговор! Уопште немате осећај да сте овде странац - каже са осмехом и двогодишњим искуством Карлос, који је такође пронашао девојку у ансамблу, додуше Чилеанку, Валентину Абарзуа.

Жао му је што је пандемија успорила сезону и широки репертоар београдског театра, али се као и Никола радује прилици да сарађује с младим кореографима.

- На сваки њихов позив одговарамо са "да". Они добију могућност да напредују, а ми да научимо нешто ново. Занимљиво је и што смо се с њима прво упознали као с играчима, тек онда као кореографима. Имају лепу енергију и добро се разумемо - истиче Никола, који се одавно заситио ноћног провода у Београду и слободно време углавном проводи код куће.

Када није у балетској сали, Карлос упознаје нова места у граду. Најрадије шета уз реку. Често одлази у Земун да се "рифрешује", јер тамо је мање буке него у Београду.

- Кад немам представу, најрадије остајем у свом дому. Током дана шетам, идем у биоскоп, на кафу, посећујем и друга позоришта - каже Маргарита. - Понекад ми недостају украјинска кухиња, Кијев, моји најближи. Али, овде сам стекла другу породицу која ме је прихватила као ћерку.

И Николи недостају завичај и родни град Матера, као и Карлосу Сантјаго. Наравно и фамилија, стари пријатељи:

- Ако се вратим у Италију, биће то само због породице - искрен је Никола, иза кога је већ око две стотине извођења популарног балета "Ко то тамо пева", за који се тренутно обнављају костими. - Уговор потписујемо на десет месеци, па сваки пут продужавамо изнова. Није лако, али то смо изабрали... Иначе, моје омиљено место у граду је Калемегдан. Обилазим га кад год ми се укаже прилика.

Иако их мучи носталгија, све троје ће Нову годину провести у Београду. Карлосу је најлакше, јер му у посету долазе брат и друг из детињства. Радује се прилици да им покаже главни град.

- Засад је компликовано што сваке године морам да продужавам визу, некад и два пута годишње - објашњава симпатични Мексиканац.

За разлику од двојице колега, Маргарита увелико поседује српску личну карту. До ње је дошла захваљујући улогама, наградама и дужини боравка у Београду. После пет година стекла је то право, а за њега ће ускоро "конкурисати" и Никола.

- У Београду сам увелико код куће. Највише волим Врачар, у близини живим. У јануару се надам и главној улози, Маше у "Крцку Орашчићу" - каже Маргарита. - Радујем се што крајем првог месеца у новој години очекујемо и обнову "Краљице Марго", у којој ћемо сцену делити баш нас троје.

НОСТАЛГИЈА ЗА ХРАНОМ

- СВИ странци су задовољни боравком у Београду. Неко овде остаје дуже, неко краће, а понеко се враћа и када оде. Нажалост, корона нам је искомпликовала животе, онемогућила путовања. Моја породица живи у САД и планирам да их видим на лето. Иначе, у Београду ми највише недостаје храна из завичаја: има мексичких ресторана, ипак, није то тај укус...

- помало сетно каже Карлос.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације