ФАЗЕ МИРА У ЕВРОПИ: Први светски рат није био последица распадања Хабзбуршког царства, него управо супротно...

ЕВРОПСКИ систем држава представљао је, с једне стране, водећу фикцију у главама спољнополитичких елита појединачних земаља, а с друге стране приметну стварност.

Биљљна Ђурђевић, "Студија случаја", Салон МСУ

Најкасније од Бечког конгреса, то више није био природан систем у коме су се у извесном смислу аутоматски успостављали услови равнотеже, него на правилима заснован склоп његових државних елемената који је захтевао политичко управљање. Бар теоријски, државничко умеће састојало се у заступању националних интереса само до тачке у којој се озбиљно не доводи у питање функционисање целине. Та пракса се показала успешном током четири деценије - знатан временски распон у историји међународне политике. Након тога, у Европи је уследило раздобље од осамнаест година, од 1853. до 1871. године, у коме се водило пет ратова уз учешће великих сила: Кримски рат (1853-56), Италијански рат, који се водио 1859. године између Француске и Пијемонта Сардиније с једне и Аустрије с друге стране, Немачко-дански рат (1864), Пруско-аустријски или Немачки рат (1866) и Француско-немачки рат (1870-71). Од тих ратова, Аустрија је била укључена у четири, Пруска у три, Француска у два, Велика Британија и Русија само у Кримски рат. Кримски рат је јако уздрмао европску солидарност, а италијански и немачки ратови за уједињење спроведени су реалполитичким маневрима који су били у супротности с духом постнаполеоновског мировног поретка.

Први рат у том низу разликовао се од остала четири на два начина: прво, Кримски рат није био у тој мери плански проузрокован као остали. Како пише један од његових најбољих познавалаца, настао је "због сложеног ланца грешака, заблуда, неспоразума, лажних сумњичења и ирационалних представа о непријатељу, а мање услед хладнокрвног прорачуна и лоших намера". Притом је значајно то што су снаге које су се залагале за рат деловале у најразличитијим политичким системима: у Русији је безобзирни и слабо информисани цар Николај I, који се налазио на крају своје владавине, дилетантски водио спољну политику као државни приоритет; у Француској, политички хазардер цар Наполеон III, ризичним спољнополитичким маневрима од високог престижа и пропагандне вредности покушавао је ојачати популарност у властитој земљи; а у Великој Британији једна дуги низ година антируски настројена штампа била је у стању да изврши притисак и на тако самоуверену (али почетком 1850-их година нипошто једногласну) политичку класу као што је британска. С друге стране, упркос краткорочности и контингентности његовог настанка, Кримски рат се ипак заснивао на логици геополитичких и економских интереса, а она је надилазила оквире европског система држава. Његов повод био је смештен на европску периферију, јер се у суштини радило о томе да ли ће Османско царство пасти под руску протекцију или га треба одржати као стратешки тампон, гарант повезаности са Индијом (Суецки канал још није постојао) и с простором економске експанзије Велике Британије. У суштини, Кримски рат представљао је сукоб двеју главних сила тог времена које су имале снажне интересе у Азији. Његов ток и исход показали су војну слабост обеглавне стране, Русије и Британије. Заосталост Руског царства постала је очигледна, али се отворио и простор за снажне сумње у супериорност Велике Британије као наводно једине светске силе. У сваком случају, пролеће 1854. године, када је почео рат између Руског царства, с једне стране, и Енглеске и Француске, с друге стране, означава дубок рез у међународној историји 19. века. Први пут након 1815. године рат је био прихваћен до те мере да се заиста и догодио.

Ратна међуфаза европске историје завршила се 1871. године. Узме ли се у обзир да и далеко највећи грађански ратови 19. века, сецесионистички рат у САД (1861-65) и Тајпиншка револуција (1850-64), као и муслимански немири (1855-73) у Кини, спадају у његову трећу четвртину, уочићемо период глобалног избијања насиља, чија се симултаност на свим континентима дакако није заснивала на заједничким узроцима. Када је реч о периоду након тих дешавања, суочавамо се с великим парадоксом: најкасније од 1871. године, престале су постојати чак и најједноставније институције и најосновније вредности очувања мира, а мир је ипак владао у Европи 43 године, бар ако се држимо конвенције историчара и не рачунамо Руско-турски рат из 1877/78. године, који се претежно водио у данашњој Бугарској. Невероватна ствар везана за Први светски рат није чињеница да је до њега уопште дошло, него да је почео тако касно. "Системским" тумачењем европске политике, које је амерички историчар Пол Шродер (Paul V. Schroeder) развио за период између 1815. и 1848. године, може се убедљиво објаснити зашто је у то време очуван мир у Европи: укратко, европски систем држава био је проширен на заједницу држава. Много је теже објаснити међународну стабилност Европе у доба високе индустријализације, убрзаног наоружавања и раширеног милитантног национализма. Сваку од различитих међународних криза које се нису развиле у ратове требало би посебно разматрати. Међутим, могу се предложити неки општи аргументи:

Прво. Дуго времена ниједна европска велесила није поседовала офанзивно наоружање за рат у Европи. Известан изузетак јавио се током британско-француске поморске трке у наоружавању 1850-их и 1860-их година, прве у историји која није вођена квантитативно, гомилањем масе материјала, него квалитативно, потрагом за најновијом технологијом.

Успостављање моћне немачке националне државе у срцу Европе нипошто није одмах покренуло нову трку у наоружавању. Генерал фелдмаршал фон Молтке (вон Молтке), главни стратег Немачког рајха, закључио је на основу догађаја из година 1870/71 да се интереси Немачке најбоље могу заштити наоружавањем у циљу застрашивања противника.

То се променило тек 1897. године изградњом немачке ратне флоте којом су управљали адмирал Алфред Тирпиц (Alfred Tirpitz), цар Вилхелм II и "навалистичке" снаге у немачкој јавности, што је, с једне стране, представљало део тенденције у међународном систему да се британска поморска хегемонија замени новом равнотежом на океанима, а с друге стране "од почетка без сумње било офанзивно усмерено против Енглеске". Велика Британија је прихватила изазов, а у обе земље, у Немачкој дакако уз недостатак укорењености у поморској традицији која би била од централног значаја за културу, морнарица је сада стилизована као симбол националног јединства, величине и технолошког потенцијала.

Управо је ауторитет једног историчара и војног теоретичара, поморског официра Алфреда Тајера Махана (Alfred Thayer Mahan), представљао оно на чему је широм света, па и у Немачкој, почивало ново одушевљење за поморске снаге. Од тада, европска политика била је у прилици да први пут искуси убрзану индустријски трку у наоружавању у којој су учествовале све велике силе. У дефанзивно застрашивање сада је, такорећи, систематски уграђена спремност на офанзиву. За разлику од 1945. године, када су атомски напади на Хирошиму и Нагасаки бар дали наслутити куда ће нас одвести ратови који се воде на највишем нивоу војне технологије, они су се наоружавали за будућност коју на прелазу из 19. у 20. век уистину нико није могао замислити.

Друго. Из разлога који се не могу објаснити "системски", у Европи није постојао вакуум моћи који би икога могао навести на агресивну спољну политику. То је била парадоксална последица тога што је у Немачкој, Италији, али управо и у Француској, која се брзо опоравила од своје војне катастрофе из 1871. године сасвим успешно формирана национална држава. Ниједна држава није колабирала. Османско царство је до 1913. године постепено потиснуто с Балкана, али се никада није урушило на такав начин да би се отворила могућност да се остваре фантазије његових суседа о подели царства. Године 1920, споразумом у Севру, те фантазије кулминирале су у виду планова о ограничавању нове Турске на анадолијску крњу државу. Велики војни напори Турске под Мустафом Кемалом (Ататурком) брзо су окончали визије у које су се привремено укључиле и Сједињене Државе.

У Лозанском миру из 1923. године, велике силе су прихватиле турску националну државу као најјачу политичку силу на источном Медитерану. Од још веће важности био је положај Аустроугарске у европском свету држава. Њен унутрашњи развој био је противречан: импресиван економски развој у неколико делова земље, те истовремено све веће међунационалне тензије. То није утицало на међународни положај Аустроугарске. Према свим замисливим критеријумима, током целог века К. У. К. монархија била је друга на листи најслабијих међу главним европским силама. Током четири деценије све до Првог светског рата, Аустроугарска је била довољно јака да одржи свој стабилан положај у Европи, али преслаба да би могла учинити било шта против своја два главна ривала, Немачке и Русије. Та нежељена оптимизација аустријских потенцијала моћи стабилизовала је источну средњу Европу и није оставила простора за било какав "средњоевропски" империјализам, о чему су неки у Берлину и Бечу сањарили. Први светски рат није био последица распадања Хабзбуршког царства, него управо супротно...

(Одломак из књиге "Преображај света. Глобална историја 19. века", издавач "Академска књига")

Препоручујемо

Култура

0 0

ПУПИН, ЛОВАЦ НА ЗВЕЗДЕ: Књига Радослава Павловића, у издању Компаније "Новости", представљена у Матици српској (ВИДЕО)

18. 03. 2022. у 20:50 >> 09:42

Култура

0 1

ЖИВОТ ЈЕДНОГ ВОЂЕ: Књига Олега Хлевњука о Стаљиновој биографији

17. 03. 2022. у 21:16

Култура

1 0

ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ У ЛАЗАРЕВЦУ: Млада ауторка Ивана Пантелић представиће се публици

15. 03. 2022. у 17:06

Култура

0 2

ВЕСНА КАПОР: Везати видљиво и невидљиво у чвор

15. 03. 2022. у 17:35

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације