ТРОНОЖАЦ ЈЕ НАЈСТАБИЛНИЈА СТОЛИЦА, СА ЊЕ СЕ ТЕШКО ПАДА: Борис Пинговић о глуми, поезији и музици које се прожимају ...
ЗАВРШИО сам глуму на ФДУ, али гитару свирам од 14. године, а поезију сам почео да пишем и раније.
Глума је, дакле, последња дошла од те три уметности, од та три позива који су ме обележили. Ипак, требало је да прође много времена и да дођем у зреле године да бих схватио предност седења на том уметничком троношцу. Троножац је најстабилнија столица, са ње се тешко пада. Када сам схватио да једна уметност поштапа другу и да се међусобно прожимају, тада сам се осетио изузетно добро у својој кожи и кренуло ми је боље на сва три плана. Плод тог зрења је и албум који ће ускоро изаћи. То што се бавим музиком није било толико видљиво као моја примарна, глумачка професија, али за оне који ме познају није никакво изненађење.
Овако за "ТВ новости" говори Борис Пинговић, глумац особеног сензибилитета. Одрастао је у Сремској Митровици, а потом је у Београду уписао Факултет драмских уметности у класи Владимира Јевтовића. Исте године када је дипломирао, 1994, постао је стални члан Народног позоришта. Тек што је загазио у глуму, добио је и понуду да са колегом Небојшом Дугалићем свира на платоу испред Дома омладине. Двојац је постао нераздвојан, па већ више од 18 година наступа у музичко - поетском кабареу "Да, то су били дани". Глумачку каријеру Борис Пинговић је градио жанровски разноврсним ролама, како у Народном позоришту тако и пред камерама. Био је прота Матеја Ненадовић у серији "Трагом Карађорђа", Стеван Сремац у ТВ филму "Божићна печеница", психолог Коста у "Синђелићима", Веселиновић у "Сенкама над Балканом", Војин у "Преживети Београд"...
После смрти Небојше Глоговца ушао је у лик Јована Деспотовића у "Убицама мог оца", глумио је и Миленка Веснића у "Александру од Југославије", а тренутно га на ТВ Прва гледамо као Никшу Корлата у "Игри судбине".
Да ли сте открили тајну своје уметности? Одакле је потекла и створила се у вама?
- Заиста не знам... То су снажни позиви из раног детињства, када сам знао о свему све и све ми је било некако јасно. Потом су, што би Балашевић испевао, бистрине почеле да се муте, и што би Џони Штулић допевао, вероватно постадох "налик на кокоши, што слабо виде и рано лијежу...". Требало је много тога да проживим да бих се вратио на "фабричка" подешавања и поново спознао дете у себи. То дете се и дан-данас пропиње на прстиће и бере воће из туђих башти, верујући да нико други нема право на ту крађу.
До сада сте објавили две књиге поезије, "Чубрина 3а" и "Да ништа признао не бих". Шта вас је инспирисало да пишете стихове?
- Моје песме су један посве паралелни ток, који се улива у акумулацију моје душе и понире или прожубори са њом. Када сам ушао у Народно позориште, у Чубуриној 3а је живео мој велики пријатељ, нажалост покојни, инспицијент Драган Тодоровић. На тој адреси се окупљала и дружила занимљива екипа пријатеља и ту смо проводили дане током деведесетих и раних двехиљадитих. Имали смо дивне заједничке тренутке и у спомен на то време, из врло личних и емотивних разлога, назвао сам прву збирку "Чубрина 3а", као омаж том времену. Ни сам не знам како и зашто ми песме долазе или не долазе. Може да се деси да ми неколико месеци ништа не сине. Али када дођу, онда морају да изађу. Углавном запишем кратке стихове, поетске флешеве, и из њих даље ткам песму, а не знам ни где ће то да се заврши ни куда ће тај пут да ме доведе. Тај терет са мном корача као нека сенка која ме прати.
ЖЕЉА МИ ЈЕ КУЋИЦА ПОРЕД ДУНАВА ИЛИ САВЕ
КАДА се уморите од уметности, где налазите противтежу? Чему сте још посвећени?
- Миру, води, било реци или мору, и кувању. Моја велика жеља је да купим кућицу поред Дунава или Саве, само да је близу Београда, да могу да скокнем за викенд или на један дан. То би био вентил који би ме лепо празнио и опуштао, а заправо ми пунио батерије. Док тога нема, контрапункт стварању су кућа, шетње, природа, пријатељи и породица.
Стваралаштво уме да троши и да буде исцрпљујуће, али без тога не бих могао.
Летос сте најавили да ћете свој уметнички нагон претворити у кантауторски албум који ће ускоро бити објављен. Чиме ћете то изненадити публику? И када?
- Заиста сам срећан што сам после четири године озбиљног рада коначно успео да досањам свој сан, да оденем своје песме у музичко рухо и да то зазвучи управо тако како сам желео.
То ће бити албум са дванаест песама, што је данас пут којим се ређе иде. Углавном се иде са сингловима, јер је тако практичније и лакше, али мене је снажно вукао формат албума због сећања на давна усхићења неким плочама које су ми мењале живот. И овај мој албум сигурно спада у такве, јер га је већ променио, макар само мени. У прилици сам да вам понудим ексклузиву, јер сам управо сазнао да је моја песма "Живот" - са још необјављеног албума о којем је реч, а који ће се звати "Августовски јануар" - уврштена у главни програм Београдског пролећа, међу осамнаест од преко три стотине приспелих песама. Када погледам листу извођача и аутора, помало се осећам као ружно паче, али није ми то први пут да имам разлога да порадим на самопоуздању.
Годинама свирате са колегом Небојшом Дугалићем. За које раздобље живота често умете да кажете "Да, то су били дани"?
- Стварајући наш кабаре, Небојша и ја смо се, можда и несвесно, водили инстинктивним осећајем да су дани о којима певамо и говоримо управо ови, који су нам дати такви какви су. Можда смо, опет кажем несвесно, тиме "уболи" рецепт за толико трајање. Наравно, све то не би могло да траје без "амина" који нам већ више од осамнаест година дарује публика, која је помало и формирала своје светоназоре уз нас и са нама.
Чиме је био поплочан пут којим корачате толико дуго, а да то никада нисте открили?
- Када бих вам одговорио да су то биле добре намере, нити бисте ми веровали, нити бих ја веровао себи. Стварно мислим да је чаролија у томе што откривамо свој пут вечито забезекнути спознајом да је наш.
УЛОГА У НОВОЈ СЕРИЈИ "НЕМИРНИ"
ОСИМ што снима "Игру судбине", Бориса Пинговића ускоро очекује нови ангажман пред камерама.
- Од почетка маја би требало да снимам и серију "Немирни" у режији Дарка Николића. Сценарио тог крими трилера је врло добро написан, као и улоге, а добра је и глумачка екипа - открива наш саговорник који ће дочарати лик инспектора Убипарића.
Као глумац, морате да разумете људске судбине, животе, осећања, изборе, поступке. Колико је тешко да све то учините код себе?
- Ма, не морам ништа, али боље би било... У томе и јесте благослов или проклетство бављења овом професијом. Трагајући за собом, неминовно голицаш и разјарујеш своје демоне, који ти зеленашки наплате сваку неопрезност. Решење је у исти мах једноставно и недостижно, али сам га заборавио, иначе бих вам рекао... Часна реч.
Шта још не видимо код вас као уметника, јер то ни на сцени ни пред камерама до сада нисте изразили?
- То би можда могле бити неке самоће, неки ситни сати и нека усхићења и дилеме из којих се рађају инспирације. Мада мислим да све то и не би требало да буде видљиво. Када дођеш у ресторан, не идеш прво у кухињу...
Ваш живот доказује да сте у великој мери досегли зрелост, мир, хармонију. У чему још нисте, па се и даље саплићете о сопствене грешке?
- Извините, али нисам сигуран да је ваша претпоставка посве тачна, иако бих волео да јесте. Још се добрано саплићем о себе, и мислим да не би било добро и да би било прерано ако би било другачије. Штавише, помало се и плашим тог дана када ће ми се учинити да ходам лако и као по води...
Како данас доживљавате и описујете свој успех и срећу на професионалном и на приватном плану?
- Само желим мир на свим тим плановима, и онда када га имам, неописиво сам срећан. Мир је оно чему тежим, то је стање које ми највише прија. Ваљда су то те године... Покушаћу да објасним преко поезије. Када се догоди песма, не пишем зато што хоћу да променим свет него да бих остварио свој мир, да бих је избацио из себе. Узнемири ме и доживим стања која не умем да објасним, а смирим се тек кад песму довршим. Често то буде у ситним јутарњим сатима или се настави до поднева следећег дана. Бесане су ноћи када се јаве немири који једино могу да се реше тако што их пустиш да изађу из тебе. Тако је када је поезија у питању, а и када је реч о музици. То су морања, пред којима не умем да будем пркосан, а није да нисам покушао.
Пошто вас на телевизији тренутно гледамо у улози Никше Корлата у "Игри судбине", кажите нам по чему вам је тај лик занимљив за игру. Да ли вас сада препознају по тој улози?
- Наравно да ми се то дешава, јер је "Игра судбине" најгледанија телевизијска серија код нас, али интересантно је да ме не таргетирају као негативца, већ као неког са ким би желели да направе селфи. Пре неки дан су нас три цурице чекале испред студија да се фоткамо и рекле су ми да сам им баш ја омиљен лик. Помислих - ако сам им ја омиљен лик, нешто није у реду или са мојом глумом или са светом у којем живимо. Још немам одговор.
УКРАЈИНА У РАТ ПОСЛАЛА РОБОТЕ БЕЗ ИЈЕДНОГ ЧОВЕКА: Битка добила неочекивани исход (ВИДЕО)
БРИГАДА Украјинске националне гарде известила је о успешном нападу у коме су учествовали само роботи - од копнених робота наоружаних митраљезима до летелица борбених дронова. Ови роботи су напали руске положаје у Харковској области, на северу Украјине, и - победили.
27. 12. 2024. у 09:04
ПОЈАВИЛА СЕ ШОК ТВРДЊА: "Руси су оборили авион у Казахстану, погледајте трагове експлозије на репу летелице"
АВИОН Азербејџан ерлајнса, који се 25. децембра срушио на путу за Русију, можда је оборен руском ракетом земља-ваздух, према извештајима руских медија који нису наклоњени Кремљу и руском председнику Владимиру Путину.
26. 12. 2024. у 07:44
А ПОСЛЕДИЦЕ? Кина гради највећу хидроелектрану на свету - иселиће милионе људи, "кешираће" невероватне 35 милијарде долара
ПРОИЗВОДИЋЕ троструко више од 88.2 милијарде kWh, колики је пројектовани капацитет тренутно највеће хидроелектране на свету - "Три кланца" у централној Кини.
26. 12. 2024. у 14:37
Коментари (0)