ДР АРСИЋ НАСТАВЉА ДА ЖИВИ СА СВОЈИМ БУРНИМ КАРАКТЕРОМ: Иван Босиљчић на глумачком путу између Србије, Русије, Канаде...

САМ ћу себе вероватно истраживати до краја живота, и све ћу делити са људима, јер овај посао то дозвољава.

Са Даницом Максимовић у серији "Ургентни центар", Фото Промо

Сигурно је да нисам докучио себе, а самим тим ни потпуно представио. Позориште је доказ за то да представе расту како глумци расту. На филму је забележен моменат, а у театру је низ величанствених момената, који вам омогућују да се увек представљате испочетка. Како се мој карактер и уметничка личност буду развијали, а надам се да ће се развијати у добром правцу, имаћу о чему да разговарам са светом - каже у разговору за ТВ новости прослављени глумац кога се домаћа ТВ, позоришна и поетска публика ужелела, будући да су га професиоални путеви водили далеко и у дугом одсуствовању из Србије.

Већ 17. априла, на Вечерњој сцени Академије 28, у Београду, биће одржано "Наше вече", музичко-поетско вече Ивана Босиљчића, који се 13 година на овај начин дружи са публиком.

Репертоар је, откриџва нам, делимично остао исти, али потпуно другачије звучи.

- Убацили смо и севдаха и мало џипси варијанте, јер мислим да овом времену припада мало жешћи звук. Сувише је ово време сложено да бисмо цело вече били формални, уз концертни клавир, лептир машну, лаковане ципеле. Морало је то мало да се подере, да се прсима крене на публику.

Поново ћете обући и бели мантил у дуговечној и веома гледаној серији "Ургентни центар".

То није био случај у САД, где Џорџ Клуни није поново ушао у серију.

- Када ми је сценаристички тим који пише "Ургентни центар" рекао да постоји могућност да се доктор Немања Арсић врати у серију, то ме је много обрадовало. Ово ће бити обимна сезона, можда највећа досад. Имаће сто епизода, јер су спојене две, три, можда и четири њихове оригиналне сезоне. Погледао сам цео оригинал поново, прочитао сам све сцене, и видео да је идеја сценариста добра и да се линија природно наставља. Веома ми је импоновала њихова иницијатива да насупрот оригиналу доктор Немања Арсић настави да живи са својим бурним карактером. Једва чекам да обучем бели мантил. Много сам волео ту улогу. Било ми је тешко када су се снимале сцене у којима је он морао да оде. А често сам и сам сведочио да је много мојих другова медицинара морало да оде у земље Европске уније, у Саудијску Арабију, у Америку, због добрих пословних понуда. Знам да нико није отишао обрадован или потпуно мирне главе. То су били велики ломови, дани и дани анализа како то може да се одрази на њихове животе. Када сам играо моменат у коме Немања Арсић одлази у Швајцарску, на бољу позицију, привидно у околину у којој неће бити проблема, кроз срце су ми прошли сви ти моји пријатељи који су расути по свету.

Повратком у серију, тиме што се наш доктор враћа из иностранства, у своју отаџбину, међу своје људе, што ће поново да говори свој језик, изразићу жељу да се сви ти моји пријатељи, чувени доктори по целом свету, у једном моменту врате.

Мислите ли да је то могуће?

- Могуће је, да. Верујем да је могуће. Верујем да је реално зато што не сматрам да је ишта коначно. Свако ко оде, може да се врати, свако ко се пресели, може отићи даље; свако ко промени фирму, може је променити још три пута. Зашто се неко ко је отишао не би вратио овде бољи, већи? Зашто не би допринео... Сви реформатори наше државе, језика, сви велики уметници су се враћали овде да донесу нека знања. Верујем у тај правац. Ево, ја сам се први вратио са свих својих руских пројеката уметнички богатији. И са задовољством и приличном снагом имам шта да дам публици. Носталгија није наивна ствар, и много наших људи жестоко пати од носталгије. Али, ни то није вечно осећање. И оно може да се пресече и зацели повратком.

Какви ликови вас привлаче?

- Тренутно се на првом каналу у Москви приказује телевизијска серија "Јањичар", у којој сам имао баш велику срећу да се као партнер сусретнем са нашом Миленом Радуловић. То је велики историјски пројекат, историјска прича о односу руске царевине и отоманске империје. Добио сам улогу турског султана Мехмеда. Тај човек је у својој бити био сликар, песник, а по свој позицији је био приморан да буде војник. Тој улози привукла ме је та његова дуалност, та борба. Свакако ме занимају улоге које имају подслојеве. Конфликт личности, све што није црно-бело, јер не верујем у црно-бели свет. Све што може да изненади, да се истражи друга страна огледала, шта је друга страна личности, изузетно ме привлачи.

Да ли сте из Русије добили неке реакције за улогу султана Мехмеда?

- Одличне су реакције. Добио сам писмо, поруку од сценаристе, и рекао је "Када сам писао овај лик, овако сам га осећао". За мене је то велики комплимент, и мислим да се односи управо на ту дубину, на оно што сам као глумац препознао у том карактеру; да није једнослојан, већ дубок. На реакције ћемо сачекати, али ово је баш било упућено мени, и драго ми је да још постоје послови који се не завршавају моментом у коме се растанете са сарадницима него, ево, и после годину дана од тог снимања, јави се сценариста као одјек онога што си направио.

Играли сте у серији "Казанова у Русији"?

- Открио сам да је Ђакомо Казанова у литератури и историји познат као велики љубавник, да су он и Дон Жуан симболи, архетипи заводника. Нисам, међутим, знао да је Казанова био хирург, писац, да је говорио неколико светских језика, да је био невероватан ум који је изумео гомилу неких ствари, малих система тога доба. И, наравно, Ватикан га је ангажовао да средином 18. века оде на царски двор у Русију и да проба да се домогне неког документа који би европским дворовима обезбедио политичку превласт над Русијом, односно историјску доминацију. Када сам почео то да истражујем, увидео сам да је то веома занимљиво и за мене као странца у Русији. Могао сам кроз тај лик да одразим како је мене једна таква земља променила и какав сам се вратио кући, јер се управо то Казанови десило. Десила му се драстична промена, а код мене је то био мали потрес, леп дрхтај. Ако бисмо причу жанровски одређивали, то је мелодрамско-криминалистичка авантура, као Џејмс Бонд 18. века, само што је емоција вишеструко дубља него кад мистер Бонд мења своје девојке.

Опет ћете врло брзо ићи у Русију због синимања новог остварења. Можете ли нешто да нам кажете о томе?

- Прошле године смо већином завршили снимање занимљиве савремене драме, телевизијске серије "Руска жена", од дванаест епизода, која се дешава се у Дамаску, у Сирији. Један Сиријац, универзитетски професор, и једна Рускиња живе у мешовитом браку. Живе у дивној, складној породици, али једног дана им нестаје син, и схватају да га је киднаповала Исламска држава и професора универзитета, као информатичког генија, уцењују да за њих уради један мали посао, и да ће поштедети детету живот. Он одлази, и улази у мрежу те терористичке организације. Наравно да га не пуштају, цела породица пада као плен тог логора терориста. Било ми је веома занимљиво, јер је цела прича испричана из унутрашњости тог кампа. Проживео сам изнутра цео тај систем. Гледао сам много документарног материјала на ту тему... Играм тог сиријског професора, и то је заправо породична драма. Када гледамо вести са било ког жаришта у свету, на коју год тему, ретко када помислимо како се обичан човек, то јест породица, осећа у том контексту. Ово је прича о томе. Сада ћу ићи да довршимо пар сцена у Москви, а серија је иначе снимана у Казахстану, јер он највише личи на Сирију данашњег времена.

Шта изражавате музиком, а не можете глумом, и обрнуто?

- Од шесте године бавио сам се фолклором, и поред свих спортова на које су ме родитељи усмеравали испоставило се да је познавање своје традиције и наше изворне музике било најкорисније. Најбоља пријатељства, најлепше успомене, најзанимљивија путовања била су захваљујући томе. Играо сам више од 17 година. Када сам уписао академију у Новом Саду, још сам неколико година играо у АКУД "Соња Маринковић", и онда сам због обавеза на академији морао да престанем са интензивним бављењем фолклором. Он ме је јако добро спремио за музички театар, за Позориште на Теразијама. После сам добио улогу у "Цигани лете у небо", у "Зони Замфировој" и многим другим џез и савременим мјузиклима, али мјузикли који се баве традиционалним веома су ми легли, и чини ми се да сам ту највише засијао. У Позоришту на Теразијама сам само наставио континуитет, и ово што сада радим, мој је предах од драмског театра и снимања.

Који вас стихови најбоље описују?

- Искрено, цело ово вече може да заокружи мој уметнички карактер. Не могу потпуно да се поистоветим само са једним песником. Могу да кажем да се често осећам онако како је писао Јесењин, јер сам, као неко ко је отишао од куће, патио за родитељима. Са 17 година отишао сам из родног града, из Ужица. То је била велика дистанца, која се веома пресликавала на емоције.

И сада одлазите, и то већ пет година?

- Тако је. Али сада више ствар држим у својим рукама. Тада сам ретко могао да идем кући, сада могу скоро када год пожелим, и сада моји могу да дођу код мене. Када сам радио у Русији, моја супруга и ћерка долазиле су да живе код мене, у Петрограду, и то је била идеална формула. Често сам у Београду био заузетији и имао мање времена за породицу него тамо. Сматрам да је човек биће створено за заједницу, а то нам је у претходне две године било ускраћено - да будем део већег загрљаја. То сада надокнађујемо. По неколико пута су одлагане представе, али никада ниједна карта није враћена. То је био знак да се мора дочекати моменат. Дочекали смо, сад су добре околности, у којима нешто треба и прославити.

А "овај камен земље Србије"? Како се сад постављате према њему?

- Искрено, када сам отишао у иностранство, схватио сам колико је мој дом диван. И колике су предности наше дивне мале земље... Ми живимо у свету у коме су габарити битни. Што си већи, то си значајнији; што си значајнији, то си моћнији, и тако даље. Међутим, и габарити носе своје терете. Када сам путовао по Канади са својом представом, схватио сам колико је лепше отићи са крај на крај своје земље за пар сати, колико се човек осећа спокојније. Тамо, у петочасовном путу између два града или седмочасовном прелету с једног краја на други, човек стварно може да каже отворено да је наша земља још по мери човека. То сам видео у контакту са великим пространствима, са великим светом, и одједном ми је било веома драго што сам овде. Бивајући на истоку, конкретно у Петрограду и Москви, видео сам колико је наша ситуација овде тешка и разумео зашто нам често изражавају дивљење, што многи овде оповргавају. Мени су многи уметници изразили дивљење историјски, културно, на тему опстанка, шта смо све преживели. Морали бисмо тога да се сећамо да бисмо знали да су наши габарити не само географски, него и унутрашњи, а то унутрашње превазилази то што неко може за нас да каже да смо мала земља.
 

Препоручујемо

Познати

0 6

ИВАН ЈЕ МУШКАРЧИНА, А ЈА ВАТРЕНА ЖЕНА: Јелена Томашевић причала о раскиду са глумцем, па коментарисала Констракту

16. 03. 2022. у 21:43

Познати

0 2

БРАТ ИВАНА БОСИЉЧИЋА ТАКОЂЕ ЈЕ ГЛУМАЦ: Игра у популарној серији, а ево о коме је реч (ФОТО)

10. 03. 2022. у 11:23

Познати

0 15

ОНА ЈЕ НАЈВЕЋА НОЋНА МОРА ЈЕЛЕНЕ ТОМАШЕВИЋ: Иван Босиљчић је волео младу балерину из Позоришта на Теразијама! (ФОТО)

11. 02. 2022. у 23:15

Култура

0 0

ГАЛЕРИЈА ПРАЗНИЧНИ МЈУЗИКЛ: Манифестацију отвара глумац Иван Босиљчић

06. 12. 2021. у 15:58

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације