ПОСЛЕДЊА ЛИНИЈА ОДБРАНЕ ЛИЧНОСТИ: Књига Емира Кустурице ускоро пред читаоцима у корицама чувеног "Плавог кола" СКЗ

ЖИВОТ је једина трка у којој такмичари не желе да први прођу кроз циљ. На том путу, највећу препреку представља вријеме.

Фото П. Милошевић

Не може да се заустави, нити прескочи, није козлић или комшијска међа, најбржa летилица може једино да нас превезе у невријеме, крхка су наша знања о времену, појму на коме се ни философија није прославила. Изузев Ајнштајнове релативизације или тврдње да вријеме не постоји (Фридрих Ниче, Петер Хандке), не располажемо оригиналним знањима која нас воде ка одгонетању велике тајне.

У сваком раздобљу посљедњих двије хиљаде година, тркачи су настојали да "закасне" на циљ. Кроз вијекове трка траје, најбоље пролазе тркачи оспособљени за маратон; масовно трчање кроз живот најавила је ренесанса и претварање кованог у папирни новац. Као што ускоро слиједи увођење дигиталног новца, што би могло да обиљежи крај кретања.

Од почетка деветнаестог вијека када су енглески пастири схватили да је боље прерађивати вуну са ошишаних оваца него продавати месо, наметнута је "прогресивна, модернистички надахнута трка". Убрзање у општем кретању, тиме и у животној трци, учинило је да се истраживање загонетног појма из философског пренесе у научни простор. Данас је вријеме у "рукама" квантних физичара који чине све како би стигли до нулте тачке; не знају када је Бинг Банг створио васиону. Ако се уопште десио?

У различитим периодима историје све су цивилизације правиле своје календаре.

Хронометријски уоквирен живот појединца и народа започели су Сумери и Астеци, Јевреји, муслимани. Њихови животи су се одвијали под утицајем календара чији блистави датуми религијског карактера постају ковачи људског идентитета. Човјеку је, као и у многим важним стварима, у формирању времена, помогао Бог. То је био један у низу доказа да је Он човјекова највећа идеја, без обзира на то да ли смо прихватили Спинозин секуларизам или Ничеову ексцентричну објаву смрти Бога. Да није било потребе за изразом душе, човјек не само да не би прихватио креацију божије природе, не би било ни временске перспективе, али ни јасног погледа у прошлост.

Фото Промо

Христос се појавио на земљи у облику човјека и жртвовао се за човјечанство, послије распећа васкрснуо, оставивши људе у вјери да је његово жртвовање само први чин драме (прво полувријеме трке), пошто слиједи Христов повратак и коначан обрачун са Сатаном.

Тако је код хришћана створен мит о времену, гдје су се смјењивали живот и смрт, док су вриједности створене људским умом и рукама свједочиле о прохујалим цивилизацијама. Чекајући васкрснулог Христа, хришћани су препознали узрочно-посљедичну идеју о времену, његовом митском почетку, али и о његовом крају.

Најприје хиљадите године, затим по истеку двадесетог вијека, многи су очекивали крај или смак свијета, који се није догодио, упркос спекулацијама нумеролога и широко распрострањеним апокалиптичним визијама. Таква предсказања су постојала, иако Јованово откровење не говори о смаку свијета пошто је већ створен небески Јерусалим.

Тркачи увјерени у васкрснуће лакше подносе приближавање краја трке. Њихов живот протиче са увијек присутном идејом о смрти, али их у добром пролазном времену одржава вјера у вјечну душу, због тога они улажу труд да заслуже рај и на крају прођу кроз царске двери. Требало би, ипак, напоменути да има све више оних који желе да заврше у паклу, пошто тврде да их тамо чека боља екипа за дружење.

Мени као дјечаку није требало дуго да откријем тајну како се вријеме зауставља. Када уђеш у биоскоп, прво угасе свјетло, и када милиони свјетлосних партикула избомбардују платно, настају покретне слике, а ми се селимо у други простор, и вријеме изван биоскопске сале престаје да постоји.

Када је у сарајевском биоскопу "Први мај" приказиван "Спартакус" Стенлија Кјубрика, тек што сам се завалио у сједиште, један човјек је, у реду иза мене, гласно негодовао.

"Видиш ли да не видим?"
"Шта да радим?"
"Помакни се!"
"Хоћеш да кажеш да ми је глава велика?"
"Хоћу!"
"Што се ти не макнеш?"
"Немам ђе!", показао је зид на крају реда, уз који је сједио.
"Ако затвориш очи, боље ћеш видјети!"

Изговорио сам ову реченицу у бијесу и, наравно, тада ми није било на крај памети да парафразирам александријског пјесника и философа, неоплатонисту Плотина у чијим ужареним мислима исписаним у "Енеадама" и налазимо препоруку:

"Повуци се у себе и гледај!"

Касније се дешавало да практикујем Плотинове сугестије и стизао сам скоро до екстатичних висина, али не изнутра, него су ме у висине дизале реакције на секвенце из филмова "Роко и његова браћа", "Рубљов", "Таксиста"...

- То је главна одлика савременог представника јудеохришћанске цивилизације, главни стимуланси стижу споља. Није ми успјело да стигнем у екстазу изазвану бујицом осјећања која је требало да се преплету и стопе са струјама инспиративних мисли и од општег доведу до Једног како је писао Плотин.

Када човјек завири у своју унутрашњу страну, слика се често разликује од оне коју прижељкује. Било је тренутака у мом животу када сам личио на домаћина који је бацио канту у бунар и када је чуо да се на путу до дна разбила о камен, схватио: воде нема.

Рад на усавршавању и подстицању већ започетих духовних процеса уродио је плодом.

Послије суше, вода је прелила бунар, а касније, из божанског дрхтаја, настали су сви моји умјетнички радови. Као спреман дугопругаш, никада нисам постигао животни циљ у којем је уживао један пријатељ из Црне Горе. Он је на моје питање:

"Да ли ти је отворен поглед на видик, како се осјећаш?" - редовно одговарао:

"Професоре, могу Вам рећи да сам собом у потпуности задовољан."

Ако вам ћелије нису умршене у нуклеарну нарцисоидност динарског типа и ако сте рођени у котлини и караказану историје као што је Сарајево, тешко је избјећи фазе оријенталне меланхолије. Када би ме стигли такви таласи, често ми је пред очи стизала слика оног типа из биоскопа, и чуо сам: "Видиш ли да не видим". Губио се мој поглед на видик. То су биле, у ствари, оне бесане ноћи и незадовољство властитим радом и сумње које су из "Видиш ли да не видим" преодољене у одговор "видим да не видим".

Изборити се са властитим мислима је можда и најтежа задаћа у животу човјека, па зато није лоше, понекад, поразговарати са собом. Уз све ризике које тај разговор носи.

Олакшавајућа околност је што то може да буде дијалог (Платон) и пошто сами стварамо реплике, то је добра прилика да у себи сударимо сакралне и профане мотиве. Пошто се ради о дијалогу, и ту онај "други" може "првог" да суочи са истином. Човјек једино см може да призна види ли да стоји испред зида; може да крене у његово рушење или само прескакање.

Када представљају вриједна дјела умјетности, филмови и књиге нас редовно изводе на трасу трансценденције. Тамо ишчезну функције времена. Моћ књиге настаје док странице сугеришу слике које само ми видимо и звук који не постоји, а ми га чујемо. У тим часовима реално вријеме ишчезне. Слично је дејство кинематографије великих аутора. Док су зраци пројектора засипали велико платно, из њега су слика и звук обузимали наше биће, повећавала се концентрација усхићења којем је човјек подложан. Тако је ишчезавао проток реалног времена, а невидљива рука би, тада, искључивала неумољиву штоперицу мјерача пролазног времена у животној трци.

Један невино осуђени Американац у злогласном затвору Арканзас је послије 40 година доживио помиловање и на крају изашао из затвора, нашао се на слободи. Када су га новинари питали како је издржао, његов одговор је био: "Сваки дан сам успијевао да прочитам једну књигу". Значи, он је скоро преполовио вријеме проведено у затвору.

Тачније, када је читао, није био у затвору. И не само да је то вријеме преполовљено, он је живио дуже.

Повлачење у себе, како је сугерисао Плотин, све је мање изводљиво, технологија је спремна да навуче дигиталне наочари на наше очи и затвори поглед на унутрашњу страну видика. Највише ону која нас вози према нашим тајнама као посљедњим линијама одбране личности. Дигиталне наочари одводе нас на пут програмираног маштања, фикција служи за поробљавање човјека навођеног у стање социјалне хибернације и тријумфа идеологије неписмености...

(Одломак из предговора књиге "Видиш ли да не видим", коју ће објавити Српска књижевна задруга у "Плавом колу")

Препоручујемо

Култура

0 0

НА „КУСТЕНДОРФУ“ ФИЛМОВИ ИЗ 14 ДРЖАВА: Филмска фешта од 6. до 10. маја

06. 04. 2022. у 13:45

Култура

0 2

СВЕТ НА ИВИЦИ ДУХОВНОГ АМБИСА: Поводом признања Емиру Кустурици, које додељује српско просветно и културно друштво "Просвјета"

05. 04. 2022. у 12:34

Култура

2 17

ЧОВЕКОВО ЈЕ ДА СЕ БРАНИ И ДА ПРИПАДА СВОЈОЈ КУЛТУРИ: Емиру Кустурици свечано уручена "Светосавска повеља"

31. 03. 2022. у 21:00 >> 21:34

Друштво

2 24

КУСТУРИЦА О РАТУ У УКРАЈИНИ: То је други чин НАТО бомбардовања Србије, свет пролази кроз деконструкцију моћи

22. 03. 2022. у 21:42

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације