ПОГЛЕД ИСКОСА: Шобајићеве "Сублимације"

Узор као уметник који цени традицију и као стваралац отворен за најновије Милош Шобајић (1944-2021) и постхумно привлачи велику пажњу са првом изложбом у Београду у Галерији Дома Војске Србије, насловљеном "Сублимације". За ту изложбу веома је заслужна његова последња супруга Маја Искјердо, која настоји да у Београду отвори музеј тог уметника.

СЛИКА Милоша Шобајића

Са њим поново Србија има светског уметника који је у много чему испред времена и он је сада уз Марину Абрамовић најцењенији наш стваралац у свету. Тим је пре била гнусна кампања која се у више бројева листа "Политика" водила против њега. Наши водећи али спрам Шобајића у свету непостојећи представници домаће постконцептуалне сцене у исконструисаној полемици покушали су да оспоре његов рад. Снага и изазовност његовог опуса не само да надилазе локално већ и поделу на традиционално и авангардно.

Занимљиво је у том смислу и како Шобајић промишља савремену српску ликовну сцену.

Каже да се поделила на десницу и левицу, на конзервативне сликаре чији реализам и традиционализам јесу својеврсни кич и на поставангардне концептуалисте који се због наводног напретка баве бесмисленим експериментима. Шобајић каже да уметност не служи за чулно уживање већ за буђење свести, ликовно дело је филозофско и треба да остави утисак на посматрача, да га раздрма, натера да се замисли а не да га разоноди. Чврсто утемељен у ликовном а не у ширем појму визуелног, спреман на уступке осим да изда сликарство Шобајић налази да је права уметност у средишту између крајности, као и да је сасвим потиснута. Не наводи ко би био у тој златној средини, који су то уметници који могу да препороде савремену уметност. Може се у том смислу помишљати на Балшу Рајчевића, Александра Ђурића, Ратка Вулановића или Александра Цветковића. Нико, међутим, код нас заиста не може да се нађе и одржи на размеђи светова и идеологија а да буде довољно снажан и свету интересантан. Све је мање-више већ виђено на светској сцени и само је Шобајићу после медиалних харизмата успело шире да заинтересује јавност. Он је националан на начин који су налагали Велмар Јанковић и Драгош Калајић, као Србин је европски син и космополита, али штити пре свега своје племе и наслеђе. О томе је добро сведочио недавни позив овом уметнику да у једном од већих римских музеја својим радовима обележи прославу хиљадуседамстоте годишњице Миланског едикта. У питању је невероватан успех за уметника који се ангажовао на нашој страни приликом бомбардовања Србије 1999. године и кога бије глас да је био миљеник предемократског режима. Ако код нас постоје уметници из златног, идеалног модернистичког средишта, за њих није заинтересована западна сцена. Шобајић је усамљени али блистави пример своје тезе. Само је њему и његовој ураганској уметности успело да збрише поделе и ограничења и да постане један од водећих уметника на посусталој светској сцени.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације