"ШУМАДИЈСКИ ЧАЈ" СВЕТСКИ ЕКСПОНАТ: Слика Драгише Меденице настала крајем шездесетих краси музеј фотографије у Шпанији

ШУМАДИЈСКИ чај, овековечено кување ракије у лампеку, на светковини у једном ваљевском селу, заузима почасно место у највећем музеју фотографије на свету, у Серданиоли, у Шпанији.

Фото приватна архива

Аутор ремек-дела, Ваљевац Драгиша Меденица, који је недавно преминуо у 90. години, начинио је бројне уметничке фотографије за - сва времена.

У протеклих пет и по деценија, од када постоји највише уметничко звање мајстора фотографије Фото-савеза Србије, додељене су само 42 такве титуле, а Драгиша Меденица на том списку заузима изузетно високо место...

Из родног Колашина, у град на Колубари Драгиша Меденица са супругом Љубицом и две ћерке доселио се 1960. године. Недуго потом, родио им се и син. Меденица је најпре радио у Културно-пропагандном центру тадашњег Ваљевског среза, потом је до пензије био фото-репортер листа "Напред". Звање мајстора фотографског заната, званично, стекао је 1965. и убраја се у ретке фотографе са дипломом.

- Очев брат, крајем пете деценије прошлог века, служио је војску у Ваљеву и био је одушевљен лепотом града, људима, природом, историјом овог краја, па су родитељи одлучили да се из Колашина преселе у град на Колубари, који је место мог рођења - каже Драган Меденица.

- Ваљево је било Драгишин други завичај, вредно и предано је објективом фото-апарата, од ког се није одвајао, бележио све значајне догађаје у колубарском крају. Где год је ишао, све је посматрао кроз тражило фото-апарата. Уз новинску, која му је била сталан посао, интензивно и веома успешно се бавио и уметничком фотографијом.

"Шумадијски чај", Фото Д. Меденица

Имао је више од 450 колективних и 35 самосталних изложби уметничке и новинске фотографије. Аутор је фото-монографија "Десанка Максимовић у завичају" и "Ваљево - град и околина, време за незаборав". За врхунске домете у уметничкој фотографији, добио је више од 120 престижних међународних, регионалних и домаћих награда. Одликован је Орденом рада са сребрним венцем, а 2005. добио је и Награду града Ваљева.

- Иако се фотографијом бавим више од седам деценија, не одвајам се од фото-апарата, бележим сваки занимљив и непоновљив тренутак, детаљ - говорио је својевремено Драгиша Меденица за "Новости".

- Када сам се доселио, Ваљево је било сасвим другачије, није било фотографских мотива као данас. Био сам веома млад када сам, после Другог светског рата, завршио школу за фотографе. Као фото-репортер ваљевског листа "Напред", толико сам волео свој посао, да за радно време нисам знао. Стари начин настајања фотографије, у лабораторији, неупоредив је са данашњом дигиталном технологијом.

Драгиша на својој изложби, Фото приватна архива

Занат који ће бити његов животни позив, почео је да изучава још као четрнаестогодишњак код рођака, познатог колашинског фотографа Љуба Меденице. Наставио је, тако, породичну традицију бављења фотографијом.

- У новинској фотографији увек сам се трудио да видим не само догађај већ и уметност - објашњавао је Драгиша.

- Отуд су многе моје уметничке фотографије и настале управо на догађајима којима сам присуствовао као фото-репортер. И мој чувени "Шумадијски чај" настао је приликом свечаности отварања новог пута за Дивчибаре, крајем шесте деценије прошлог века.

Сељани су у великом казану припремали кувану ракију, а моје је било само да тај јединствен призор који све говори овековечим фото-апаратом. "Шумадијски чај" доспео је на многе изложбе широм света, ова фотографија освојила је бројне вредне награде, напослетку доспела и у музеј.

Драгиша је био један од ретких фотографа, ако не и једини који је објективом бележио посете родном, ваљевском крају Десанке Максимовић, највеће српске песникиње. Долазила је на готово сваку његову изложбу фотографија. Објавио је фото-монографију "Десанка Максимовић у завичају".

- Изузетно сам поштовао велику песникињу, а чини ми се да је и она ценила мој рад - причао је Меденица.

- Рекла ми је једном приликом да је на мојим фотографијама увек ведра, насмејана, озарена, више него што је иначе у природи, да сам успео да уђем у њену душу и питала ме како у томе успевам.

Коњ белац у окну Јунковац, Фото Д. Меденица

Забележио је Меденица рађање и развој енергетског гиганта, Рударског басена "Колубара", код Лазаревца. Током шесте и седме деценије прошлог века, када је "Колубара" крупним корацима настајала, овековечио је монтажу и пуштање у рад моћних багера "глодара".

- Без тих фотографија не може ниједна монографија "Колубаре" - рекао је за "Новости" својевремено.

- Нарочито ми је драга фотографија белца, јединог коња с којим је рудар Милош Белаћевић својевремено из окна Јунковац, са дубине од 500 метара, вагонетима извлачио угаљ. Белац је, недуго потом, отишао у заслужену пензију, јер је у "Колубари" почео да ради површински коп "Поље А". Својевремено сам "Колубари" поклонио све негативе и фотографије везане за овај енергетски колос. Био сам разочаран када сам сазнао да је то огромно документарно благо негде загубљено.

Док је био фото-репортер листа "Напред" и филмски сниматељ ТВ Београд за њега није било нерешеног задатка. Старији новинари препричавали су анегдоту да су, приликом отварања новог пута у околини Ваљева, високи гости из Београда на Драгишин захтев морали двапут да секу траку, да би кадар на фотографији био што бољи!

- За оца је фотографија била све, љубав, посао, страст - каже Драган.

- Обожавао је фото-апарате и технику, а љубав према фотографији пренео је и на мене, а ја на моју ћерку, која ће, надам се, можда и као хоби, наставити ову породичну традицију.

Са Десанком Максимовић, Фото приватна архива

Драгиша је највише волео да фотографише људе, такозвану лајф фотографију, да забележи спонтане тренутке. Тако је својевремено са врата наше фотографске радње снимио фотографију великог невремена у центру Ваљева, на којој је била воловска запрега и која је сутрадан била објављена на насловној страни управо "Вечерњих новости", које је Драгиша редовно читао и изузетно ценио...

УМАЛО СЕ НИЈЕ УДАВИО

- Ништа Драгишу није могло да спречи да испуни фото-репортерски задатак - каже Драган.

- Фотографисао је боравак Јосипа Броза Тита у Ваљеву, а кад су из протокола захтевали да та група фото-репортера изађе из просторије, да би ушли други, отац се, како је причао, сакрио иза непрозирне завесе. Прикључио се другој, па трећој групи и наставио да фотографише, како би забележио што боље кадрове. Опет, на Убу, кад је била велика поплава, умало се није удавио у набујалој реци Тамнави, у коју је био упао, јер није хтео да пусти фото-апарат у воду, да би се ухватио за грану. Извукао га је човек, који је случајно наишао.

Једна од награђених фотографија, Фото Д. Меденица

ДРАГОЦЕНА БАШТИНА

- Драгиша је поносно, мирне душе, могао за себе да каже да је био остварен човек у свему - каже поносно његов син Драган. - Имао је троје деце, шесторо унучади. Достигао је завидну старост, био покретан и активан и у позним годинама. Међутим, пандемија короне допринела је да из страха мање излази, због чега му је вероватно и озбиљно попустило здравље, па је после дуже болести преминуо. Оставио је огромну фотографску баштину, коју је за живота поклонио Народном музеју у Ваљеву и ревији "Колубара". Део фотографске грађе још је у породичној збирци, у којој ће заузимати значајно место, на понос његових потомака.

Препоручујемо

Култура

0 1

ПОГЛЕД ИСКОСА: Црно-бели ритуали Динићеве

04. 10. 2022. у 16:05

Србија

0 0

ЗАВРШНИЦА ФЕСТИВАЛА "САРМАТЕС": Изложбе Артура Лоџија и "Арт тима" за викенд у Параћину

15. 09. 2022. у 08:11

Култура

0 0

РАЗМЕНА КУЛТУРЕ КРОЗ ФОТОГРАФИЈУ: Још три дана у Параћину доступна међународна изложба

25. 08. 2022. у 14:26

Друштво

0 4

ШПИРО КОД КУЋЕ ПОСЛЕ 112 ГОДИНА: Обровчанка необичним путем открила прадедину слику

18. 08. 2022. у 11:11

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације