КЊИЖЕВНА КРИТИКА: "Тридесете нису оно што смо замишљали"

ЗБИРКА песама Александре Јовичић Ђиновић "Тридесете нису оно што смо замишљали", за коју је добила награду "Милутин Бојић", (издавач Библиотека "Милутин Бојић"), резултат је самопосматрања лирског субјекта у актуелном тренутку (његове тридесете) и посматрања света и животних законитости у односу на сопствена (не)искуства из прошлости и изневерена очекивања која нам заправо потврђују да је човек увек на путу на којем у свакој његовој тачки нешто о себи не зна, а врло мало зна о ономе што је испред њега.

Фото архива

Ту изневереност очекивања, ако бисмо је површински регистровали, а не као неминовно искуство свих генерација, разумели бисмо тек као нешто што нам казује да би можда било боље да не замишљамо ништа долазеће, тачније, да, иако млади, ништа не идеализујемо, већ само да савладамо најсигурнији, а прихватљив, начин "пливања" кроз живот. Уколико искорачимо из света уметничког, а нарочито поезије, заиста ћемо и угледати већину младих који управо то чине. Они су, што баш за младост и није карактеристично, неспремни за бунт, за промене, а показују интересовања за то да се што боље уклопе, да што пре постану део "система", за тековине које доносе брз успон, материјални просперитет, моћ, спектакле... Но, расположење, занимање и настојање лирског субјекта у поезији Александре Јовичић Ђиновић у потпуној су супротности од наведеног. Због чега?

Најпре, лирски субјект у њеној поезији је женско. У својим тридесетим то женско осећа се неиспуњено и промашено. Сама књига садржи историјат тог осећања. Оно је исказано најчешће контрастом и иронијом, каткад и реторским питањима.

Лирски субјект - жена - најпре се осврће на своје детињство у којем је садржано све што подразумева једну идеалну слику, а она је, видећемо, таква, зато што у њој ништа "не штрчи". У њеним оквирима нико не излази из намењене му улоге. Та одређеност предуслов је за безбрижан и врло симболичан лет једне девојчице у љуљашки. Она носи белу сукњу са црвеним туфнама, има уредно очешљану дугу косу и, наравно, уши су јој пробушене "јер девојчице носе минђуше".

Окружена је, наравно, женама - тетком и бабом - које јој говоре да је шећерна и најпаметнија, и она верује у то. Како једно чисто биће на које је усмерена сва љубав најближих (жена) у то не би поверовало? У њему су заправо оличене све те ближње жене, онакве какве су некада биле, или желеле да буду, а потајно то и даље желе, само им наметнуте улоге које су неупитно прихваћене, ометају настојање.

Искорачујући из тог "стакленог звона" и јасно конципираног система у свет за којим је чезнула, са протоком времена, таложењем искуства и сопственим уметничким стварањем, разуме да у том свету "одавно нико / не штирка кошуље" и да и њему ништа не значе њене некада "уштиркане крагнице" ни "руке од свиле", па ни оно што је као уметник створила. Вредности свега наведеног нису у том свету багателисане зато што су упитне већ зато што је свет константно у процесу промене која је вртоглава.

Та вртоглавост условила је да се у њему све испретура, да, на пример, књиге процењују они који никада нису написали ниједну, да културу маргинализује проста забава, а значај породице затрпа све што је новаторско и страно. Но, све то, иако без довољно животног искуства, не превиђа жена на прагу тридесетих. Њена природа пулсира, казује јој истину, опомиње је: "ти немаш бебу" ("Чекаоница"). Та истина је насупрот наведеним одликама света. Лирски субјект жена стоји између њега и истине. У константном је нерасположењу и незадовољству зато што ни сама не налази меру, зато што не зна како да до ње дође, с ким да је нађе. Зато истовремено потцртава "тековине" и традиционалног и модерног иронизујући их. Не осећа се припадницом ни једног ни другог.

Не леже истина и срећа у безусловном прихватању одавно утврђених улога, не леже ни у неприхватању разлика, не леже ни у једној крајности, још мање у новим, строго зацртаним агендама. То нам, између осталог, казује ова збирка са прага ауторкиних тридесетих, то нам казују и многе друге значајне књиге из света културе и науке, а из дубоке зрелости и искуства - јер свет није одувек био овакав и не би требало такав да остане.

БОНУС - НАЈАКТУЕЛНИЈИ ВИДЕО СНИМЦИ

Препоручујемо

Култура

1 0

ЗАПАД ОВЕ ТЕХНИКЕ У РАТУ ПРОТИВ НАС ОДАВНО КОРИСТИ: Фантазија постаје стварност, лаж постаје истина

01. 11. 2022. у 10:32

Култура

0 1

КЊИЖЕВНО ПРИЈАТЕЉСТВО: Жарко Радаковић, писац и преводилац, о својим "књигама о..."

01. 11. 2022. у 11:10

Култура

0 0

ОМАЖ ИЛИ КОКЕТЕРИЈА: "Траг дивљачи" у режији Ненада Павловића

01. 11. 2022. у 11:51

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације