ДАН КАДА ЈЕ МИЛАН ПОСТАО MICASSO: Има 13 година, аутизам и свет у коме живи представља на другој самосталној изложби

БЕЗ иједне једине речи, мали Милан Баљић из Великог Градишта, тринаестогодишњи невербални дечак са аутизмом, осваја свет.

Фото приватна архива

Сликама, које су тај свет очарале на први поглед, а од којих ће двадесет бити изложено у Кући Ђуре Јакшића од 01. до 10. фебруара, на другој његовој самосталној изложби, насловљеној "Micasso - мој свет 2".

Дуго је Јелена Марковић, мајка близанаца Милана и Драгора, председница хуманитарне организације "Србија великог срца", са Миланом радила на развоју фине моторике.

- Баш дуго, то и данас траје. Тек са седам година је био у стању да држи посебну врсту фломастера - заправо, ја сам се служила креативношћу да ергономски прилагодим предмете које је требало да користи у свакодневном животу - сећа се Јелена. Сада када размишљам о томе како су дечаци одгајани, и на који начин сам васпитавала и учила своје ученике, схватам да се окупационом терапијом одувек и бавим. То је разлог зашто сам уписала други факултет пре три године - ја сам Милана извукла са дна тог амбиса који гута особе са аутизмом и њихове породице. О томе колико је то подмукла врста инвалидитета, на срећу не нужно животно угрожавајућег и не увек уз интелектуални дефицит, говори и чињеница да ме дете није препознавало на узрасту од пет година када сам одлазила по њих у вртић. Боли то... И плаши, наравно.

Милану се Јелена, и као мајка и као терапеут, приближавала од тренутка када је освестила и истински прихватила чињеницу да има аутизам, што јој је саопштено на најгрубљи могући начин.Требало је тај тренутак немоћи, страха и бескрајне туге, а који се мери месецима, преживети. То је био други разлог да упише студије окупационе терапије - не жели, како каже да се такви ломови дешавају другима, и потребни су нам стручњаци који уместо дијагнозе, пред собом виде човека са свим оним што га човеком чини.

Неминовно, с обзиром на то да су Милан и Драгор близанци, у породици Баљић инклузија постоји од њиховог рођења. Јелена је и за једног и за другог дечака чинила све - док је код Милана стварала услове да има поверења у њу и пусти је да сиђе по њега у тај амбис, Драгору је помагала да се развија као и свако друго дете које нема развојне тешкоће.

- Милан је затим све чешће кретао за мном у овај наш свет - прича мајка.

- Отварао се, радовао, постајао радознао, почео да прихвата игру... Открио је боје када је шака била спремна да манипулише прилагођеним фломастером, и био фасциниран. Тачкао је обема рукама истовремено по папиру, себи, зидовима, предметима у кући... Никада није жврљао. Ту фазу није прошао, а важна је за развој деце.

Фото приватна архива

Једног олујног пролећног дана Милан је био јако узнемирен. Јелени је било је потребно нешто да га изненади:

- Имала сам сликарско платно и боје, јер сам у том тренутку већ радила и сликање са другом децом, као део терапије. Ставила сам платно, боје и четкице на сто и чекала... Он је био загледан кроз прозор у башту и биљке међу којима је ветар беснео. Окренуо се, зауставио поглед на платну, излетео напоље и вратио се са шаком пуном украсне траве.

Цедио је боје по платну, а затим ударао травом по њему. Чекала сам, ћутала и посматрала га како бесно шиба сликарско платно... Не, није био бес. Он је имитирао ветар и настала је невероватна слика. Динамична, апстрактна, а опет, надреална - колорит и потези су тако верно представили догађај у природи, да сам задрхтала. Сећам се да сам помислила да је то уметност, слика која ме је одушевила, иако су моји естетски критеријуми одувек изузетно високи.

Тог поподнева је Милан постао Micasso. Имао је десет година. Прошло је прилично времена док поново није пожелео да слика. Тада је сам узео платна и боје и настајала је слика за сликом.

- Он слика у даху - завршава слику за највише пет минута. Сваку. Користи прсте док слика, нож, виљушку, чешаљ, лењир... било шта што се нађе у том тренутку у његовом видном пољу. Најчешће, уколико не склоним слику, а завршава је словом "М", јединим које користи, преко већ осликаног платна слика нешто друго. Рентгенским снимком бисмо открили још много слика - нисам увек довољно брзо реаговала - открива Јелена, и додаје:

- На његово сликање не могу да утичем. Ни на време када ће сликати, ни на тему, колорит, димензије платна... Постоји само један услов - Слика у апсолутној тишини. Ја морам да мирујем, ћутим, седим поред њега, или он инсистира да ми седи у крилу. Нема гужве, нема телефона, нема ничега - ја, он, боје и платна. Технику мења, прелази из фазе у фазу, никада не користи чисте боје... Увек одабере две или три и наноси их директно на платно. Не постоји припрема, нема узора, имитације, не прихвата сугестије... Ја ни не инсистирам на томе. Он једноставно говори сликама.

Foto: Фото приватна архива

POGLEDAJ GALERIJU

Јелена некада не зна шта слика представља и тада је углавном тумачи Миланов брат, Драгор - он га најинтензивније осећа:

- Тако је за слику на којој сам ја видела папагаја, Драгор рекао да је то заправо мој портрет - "Жена са маском". Затим ме је подсетио на догађај од неколико дана раније када сам децу са инвалидитетом водила у позориште. Скоро увек се маскирам како бих им привукла пажњу уколико се узнемире, желе на позорницу, устају пречесто... Тада сам носила упадљиву перику и имала вилинска крила на леђима - зато ме је насликао као птицу разнобојног перја, из профила, баш онако како ме је видео док је седео поред мене у позоришту.

Ипак, била је потребна срећна случајност да Милан, који је колико јуче победио и на конкурсу за академске уметнике у Турској, буде препознат као уметник. Иако је као председница Хуманитарне организације за регионалну подршку особама са инвалидитетом "Србија великог срца", Јелена организовала годишње уметничке конкурсе на тему "Мој свет" за особе са инвалидитетом, Микасове слике није пријављивала, мислећи да их субјективно процењује и да оне само за њу и његовог близанца Драгора имају вредност. Пријатељица ју је убедила да то није поштено и да ускраћује детету шансу...

- Повукла сам се из жирија и пријавила га - наводи Јелена. - Стручњаци, читав тим различитих специјалности, који не знају ко је аутор, одакле је, ни који облик и степен инвалидитета има, убедљиво су гласањем одлучили да је Micasso победник. Ето, тако је свет сазнао за његов свет.

Ово је тек почетак приче о томе шта деца и одрасле особе са инвалидитетом могу, а можда откривање Милановог света помогне да ускоро откријемо и неког новог ћутљивог Микаса и његов дар...

Откријмо пут сваког детета

- ВЕРУЈЕМ, као мајка, неко ко већ готово тридесет година ради са децом, а и као окупациони терапеут у едукацији, да не постоји универзална терапија ни приступ особама са аутизмом. Апсолутно је неопходан увид у њихова интересовања, потребе, жеље и могућности. Micasso је невербални аутиста и комуницира сликама. Он материјализује снажне емоције, утиске, догађаје, доживљаје и мишљење. За неку другу особу са аутизмом уметност није прави пут. Наш је задатак да откријемо који јесте.

Нека буде онако како треба да буде

МИЛАН не може да положи пријемни испит за средњу уметничку школу у Србији, каже његова мајка:

- Од њега се захтева да уме да црта, ваја и слика. Мицассо само слика. Свету то јесте довољно и стручњаци из различитих држава и са неколико континента желе да Мицассо настави да слика и живи тамо, уз сву могућу подршку. Ако ме питате хоћемо ли то прихватити, не знам... Ја видим "Србију великог срца" и мислим да то довољно говори о мом односу према Србији и сопственом народу. Нека буде онако како треба да буде.

Слике немају цену

СЛИКЕ које Micasso ствара се не могу купити, истиче Јелена:

- То доживљавам као отуђивање једног дела свог сина. Иако је вредност његових слика на тржишту достигла вртоглаво високе суме, не продајем их. Ни оригинали осталих уметника са инвалидитетом из региона, које "Србија великог срца" подржава и афирмише у оквиру бренда Art&Fashion by The Special, нису на продају, осим уколико сами не инсистирају на томе. То је мој ауторски пројекат чије су покретање подржали DOX TV из Хрватске и Телеком Србија. И ова Микасова изложба је део тог пројекта.

"Голгота" брата Драгора

КУЋА Ђуре Јакшића у Београду и Општина Стари град су такође заслужни за реализацију ове изложбе, као и велики људи који не желе да се о њима говори, открива Јелена:

- Они су разумели мој очај када је Micasso тражио платно, а ја нисам имала новца да му купим - дала сам му јастучницу из ормара уместо сликарског платна. На свакој Милановој изложби је и једна слика његовог брата близанца Драгора, који такође слика. Овог пута је то слика "Голгота" и избор није нимало случајан.

Поставком ће свакако његов доминирати трећи аутопортрет који повезује много ликова, стварних личности, уметника, места, судбина... Причом о томе ће изложба бити отворена. 

Препоручујемо

Република Српска

0 0

ПОСЕБНИ ПОКЛОНИ ЗА ПОСЕБНЕ МАЛИШАНЕ: У Бијељини само данас подељено 500 пакетића за децу

11. 01. 2023. у 17:12

Србија

0 1

ДЕДА МРАЗ НЕ ЖИВИ САМО НА СЕВЕРНОМ ПОЛУ: Из Мокрина, на тротинету, дошао у Кикинду да би обрадовао једну посебну девојчицу (ФОТО/ВИДЕО)

02. 01. 2023. у 16:19

Србија

0 0

СВИ КАО ЈЕДАН: Девете Инклузивне игре без граница одржане у Зрењанину (ФОТО)

09. 12. 2022. у 20:20

Србија

0 0

ЛЕКОВИТЕ РАДИОНИЦЕ: Млади Крушевљани са сметњама у развоју осликавају и прибор за кување

26. 09. 2022. у 07:40

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације