ФИЛМСКА КРИТИКА - ХАЈНЕ И ДЕСАНКА У ЛОГОРУ СМРТИ: "Пето писмо Хилде Дајч", режија Ивица Видановић, Србија, 2023.

ФИЛМ је још незамењив чувар сећања и то остаје упркос неутралној технологији која га је поништила и од њега направила синтетичку покретну слику.

Фото Принтскрин/Промо

Забележени призори, фотографије и жива реч делују јединственом силом физичке присутности на екрану, а она је увек аналогна садашњости. То магијско својство кинематографа још увек га држи у самом језгру културе сећања, тековине нашег доба која све више добија на значају. Такав је случај и са документарно-играним филмом "Пето писмо Хилде Дајч", у режији Ивице Видановића којим је београдски Музеј геноцида, уз помоћ "Филмских новости" и других обележио овогодишњи дан Холокауста. Реч је о нарацији младе београдске новинарке која прикупља материјал за причу о концентрационом логору на Сајмишту и притом открива и чита четири лична писма сасвим младе београдске Јеврејке Хилде Дајч, која се 1941. изненада обрела у деветом кругу пакла, о коме није могао ни да сања цивилизовани свет.

У логор је Хилда понела стихове Хајнеа и Монтењеве есеје: то је чињеница која је представљала један узвишени контрапункт. Она је, наиме, била активни члан литерарне дружине Прве женске гимназије на Ташмајдану, школска другарица моје мајке, чланице истог културног клуба и Хилдне вршњакиње (рођене су биле исте, 1922. године, што значи да су 1941. имале по деветнаест година!). Пише Хилда да је то, ђачко доба било њено најсрећније, бајковито време. Слично ми је говорила и моја мајка, сећајући се чувене директорке гимназије Даринке Јаношевић и професорке српског језика и књижевности Десанке Максимовић, која је и руководила литерарном секцијом школе, што се може осетити и из Хилдних писама, прожетих префињеним и елегичним тоновима и суздржаним емоцијама. Чује се добро да је Десанка литерарно васпитала цео овај нараштај.

Фото Принтскрин/Промо

Сада се присећам да ми је мајка причала како је у логор на Сајмишту, преко залеђене Саве, носила неке џемпере и ћебад, јер се све ово догађало у хладну зиму прве године рата. Хилда је писала школским другарицама Мири Новак и Нади Петровић, са којима се чак и сретала у неким уџерицама у Савамали, јер је била добровољна болничарка у јеврејској болници др Алкалаја у самом логору и врло често помагала при довлачењу лешева помрлих и њиховог сахрањивања на Јеврејском гробљу у Београду. Била је то страшна извесност младих бића, до јуче пуних радости, елана и вере у живот.

Ужасна стварност звала се, међутим, Judenlager Semlin, логор смрти за Јевреје у Земуну, на територији Независне Државе Хрватске, коју је Павелић радо уступио Немцима "под увјетом да у њему нема српских стражара те да све финансије сноси прекосавска Србија". Логором је искључиво управљала немачка Einsatzgruppe под командом оберфирера (СС пуковника) Емануела Шефера, шефа безбедности РСХА за окупирану Србију, који је директно одговоран за ликвидацију готово целокупног јеврејског становиштва (од укупно 16.800 Јевреја колико је тада живело у Србији и Банату убијено је њих 14.800, од тога 6.320 у логору на Сајмишту, тј. у "душегупки" између Сајмишта и Јајинаца, као и Хилда Дајч и цела њена породица) о чему је, не без извесног поноса, известио Шефер у Берлин, хвалећи се да је Србија под његовом надлежношћу и његовим трудом очишћена од Јевреја (Judenfrei).

Шефера су после рата ухватили Енглези и добио је шест и по година затвора, од чега му је пола опроштено и умро је као пензионер у Западној Немачкој 1974, док су командант лагера Андорфер и његов помоћник Енгел, обoјица есесовци, добили краће казне и пуштени на слободу из "хуманитарних разлога". Логор на Сајмишту наставио је, међутим, своју "мисију смрти" све до маја 1944, када је разорен у савезничком бомбардовању и поново предат усташама, који су последње затворенике, неколико стотина Срба из Хрватске (од 31.972 мученика, углавном Срба, који су прошли кроз логор између маја 1942. и јула 1944. и којих је овде побијено 10.626), одвели у Јасеновац, а логором Сајмиште завладала пустош.

Све ово имамо на уму кад говоримо о геноциду и култури сећања. Зато је добро што о овој култури (и кроз филм!) сада води рачуна Музеј геноцида у Београду, који ће имати у виду целу језиву прошлост овог места. Ово стратиште Срба, Јевреја, Рома и антифашиста других народа требало би да нас заувек опомиње на време нацизма, које, видимо то и у данашњем свету, још није прошло.

Препоручујемо

Култура

8 14

ШТА НЕДОСТАЈЕ ФИЛМУ "ОЛУЈА": Изостао је историјски контекст - нама треба још 10 таквих са све Туђманом, Готовином, хашким разбојиштем...

19. 01. 2023. у 10:30

Култура

0 3

ФИЛМСКА КРИТИКА: Мата Хари из Сијаринске бање

27. 11. 2022. у 12:11

Култура

0 6

И ФИЛМ МОЖЕ БИТИ ХРИСТОЛИК Филмска критика: "Света Петка - крст у пустињи", режија Хаџи-Александар Ђуровић

13. 09. 2022. у 14:30

Култура

0 1

ЛАВИРИНТ СТРАХА: Филмска критика - "Мрак", режија Душан Милић, Србија, 2021.

20. 07. 2022. у 20:15

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације