ЗМАЈЕВИМ СТИХОВИМА ОТАЦ НАС УСПАВЉИВАО: Са песником Миодрагом Раичевићем, добитником Змајеве награде Матице

МЕЂУ онима који су се својевремено докопали школске клупе нема ниједнога који није знао напамет неку Змајеву песму. Прву његову песму, а и прву песму уопште - "Мали коњаник" чуо сам од оца Велише. И сад као да чујем оца како брату Славку и мени ту песму декламује, пред спавање. Кад дође до онога "ђиха-ђиха", мало нас љуљушне и ми уснимо. Касније сам се наравно срео са тужним и озбиљним Змајем. Породична несрећа која га је задесила скоро да нема пандана у српској литератури. Али он је и поред тога наставио да испуњава задатак који је себи наменио.

Фото: Ј. Симић

Речима дубоког дивљења према делу песника, драмског писца и лекара Јована Јовановића Змаја, за "Новости", говори Миодраг Раичевић, родом Подгоричанин, адресом Београђанин и лауреат најпрестижније и наше најстарије поетске награде Змајевог имена, коју је Матица српска установила 1953. године. Змаја је наш саговорник освојио књигом песама "О стварима које је Хомер пропустио" у едицији ИК "Граматик". Награда му је уручена 16. фебруара на свечаности у Новом Саду поводом 197. Матичиног рођендана, а он је у емотивној беседи о песништву и накнадном жалу што мајци није при сваком сусрету љубио руку док је била жива, рекао и да "писац који зна где је Матица, зна где су му душа и срце".

Фото: Ј. Симић

Шта сте овом фотомонтажом желели да саопштите читаоцу и пре него што прочита прву песму?

- Можете само да замислите у каквим сигурним рукама је био Винавер тих берлинских дана - јер не што само тада, него ни данас не поседујем возачку дозволу, нити знадох да возим ни онда ни сада. Винавер је чудесан по много чему, а понајвише по ономе што је знао, и по много чему то што је знао надилазило је своје време. Винавер је и данас модеран песник и писац. Сушта радост читања! Међу нама постоји још једна копча, пре бих рекао стицај околности: да, Винавер је умро исте оне године кад сам се ја родио. Сходно томе, ја ћу неких тридесетак година касније зготовити прво једно, а затим и друго издање Пантологије, зване Музини ветрови. А да корице изгледају овако велика је заслуга Викторије Челиковић, која је моју идеју спровела у дело.

Како се Хомер винуо у наслов ваше књиге?

- За Хомера имам да захвалим василевсу византијском, Исакију Порфирогениту, који је столовао, како књига каже, непуних пола године а онда се повукао у манастир, где је, онако бадијаван, написао књигу са истим насловом. Кад сам уочио тај наслов, нисам могао да одолим - иако је то било пре десетак година - стрпљиво смо чекали, и василевс и ја. И хоп - ево га Змај. Сигуран сам да се честњејши Порфирогенит томе дарку није надао, а ја ђене-ђене. Чак сам успео и да набавим фотокопију тог дела (With A Little Help From My Friends), да ми се нађе, ако у међувремену научим грчки.

Не памти се да је неки књижевник објавио књигу на којој његовом вољом није наведено његово име. Мислите ли да ће се на сличан гест одважити и неки будући писац?

- Сама слика коју сам одабрао да стоји на корицама, донекле ме је наговорила да урадим то што сам урадио. А и чему име, ако су ту песме? Оне су, ако су вредне, саме по себи име! Дали сте ми шлагворт, да поменем једну песму Славе Купријанова, у којој, парафразирам, умрли песник пружа руку из гроба и пипа по надгробној плочи, да провери јесу ли се слова имена, од ветра и кише, избрисала. Што би књига била изузетак. Сви, умрли и живи песници, с времена на време, раде то исто. Што се тиче геста да књига на корицама нема имена аутора јесте мали куриозум, мени се једноставно допала идеја, а Змајева награда ће јој свакако дати оно што јој "недостаје." А да ли ће неко у будућности ту идеју рабити, не знам, али знам ко хоће.

Матичин жири сагласио се да је ваша књига "необичан, редак, предрагоцен спој најгушће меланхолије, успомена и невероватног хумора." Поклапа ли се ово са вашим доживљајем сопствене поезије?

- Наравно. Делић, Негришорац, Никчевић, Радуловић и Сладоје, све су то врсни зналци поезије и књижевности уопште. И ја сад, нескроман какав сам, кажем: у њихов суд не треба сумњати. Мада, поезија увек помало (или помало више) измиче судовима макар ти судови долазили с највишег места. Овај мој "Хомер" јесте меланхолична књига, као што је и књига кајања. Кајања можда и више. Сад имам времена да се враћам у прошли живот и отуд ме и походи кајање о коме говорим. То се посебно односи на циклус с краја књиге посвећен мајци. А не желим да се исповедим, јер не желим да ми буде лакше.

приватна архива

У ком периоду живота се толика меланхолија успела уплести у ваше стихове?

- Увек сам огртао меланхолијом оно о чему сам певао, чак и кад сам био далеко од ње, мада мислим да меланхолија негде рачуна са карактером људским али и са неким догађајима из живота песниковог. Меланхолија, то је опште место књижевности, подсећа нас на пролазност живота и наврће тугу у наша срца и на очи. Неке старе нежности враћају се на престо на коме су годинама столовале, па вам се сада, у ове позне часе, чине још блиставијим и лепшим. Да, некад се волело, а по песмама би се рекло да тај ехо није уминуо. Мора човек да има љубавну песму, ако је песник. Оне ме, и у овој књизи, убеђују да то јесам. И песник се ретко кад искрено брани од тог осећања. Лепо је знати да је тако. Волети, то је тако озбиљан посао.

Ј.Симић

А, ако још озбиљније размотримо ствари ?

- Ако озбиљно размотримо ствар - човек најчешће пише о прошлости. Тамо се и даље дешава оно што је за песника важно, можда и најважније. Под условом да није Станислав Лем. Или браћа Стругацки и ако је рођен у знаку близанаца као ја. У прошлости се налази све што песнику, па и писцу, треба. Сетите се само Боре. И Андрића, рецимо. Уосталом, као судбина и дело писца чију сам награду примио у Матици српској.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације