ФИЛМСКИ ПУТ ДУГ 70 ГОДИНА: Професор Раденко Ранковић о монографији "Мартовски фестивал 1954-2023" припремљеној за јубилеј

ЈЕДНА од најстаријих филмских манифастација у Европи у свету, Мартовски фестивал, обележиће ове године велики јубилеј - 70 година трајања.

Паркинг испред улаза у Дом синдиката на XVI Фестивалу (1969) / Фото Архива Танјуга

Рођенданско издање Београдског фестивала документарног и краткометражног филма (како данас гласи пун назив, а који је током историје мењао имена) почеће вечерас и трајати до 2. априла у Дому омладине.

И док публика буде гледала најбоље и најновије наслове, попут филма отварања и победника Берлинала "На броду Адаман" Николе Филибера или светске премијере остварења Вере Влајић, Момира Матовића, Зорана Амара, Бранка Лазића... монографија професора Раденка Ранковића "Мартовски фестивал 1954-2023: филмски пут дуг 70 година" подсетиће на звездане тренутке из раније историје.

- Желео сам да у овој монографији покажем да имамо дугу традицију документарног филма, да је тај филмски пут и дужи од 70 година трајања Мартовског фестивала - каже, за "Вечерње новости", приређивач монографије, професор Раденко Ранковић.

По његовим речима, после Другог светског рата у свету се повећао број филмова, а са тим се појавила и жеља за формирањем институција фестивала које би оцењивале те филмове. И у бившој СФРЈ су се у првим послератним годинама десили велики помаци у кинематографији.

- Основан је "Авала филм", покренута је иницијатива за изградњу радничких и народних универзитета, домова културе, који су, углавном сви, имали мултимедијалне сале па су служили и за биоскопске представе. Ми смо иначе из рата изашли са 439 биоскопа на територији СФРЈ. С друге стране, у то време се отвара Висока филмска школа за режију и глуму која се 1951. спаја са Позоришном академијом. У тој атмосфери почиње да се размишља о неком фестивалу - објашњава Ранковић.

Професор Раденко Ранковић / Фото Никола Скендерија

Професор подсећа и како је осниван Мартовски фестивал.

- Те 1953. године у Пулској арени направљена је филмска смотра на којој су приказани нови филмови, а онда се следеће године покренуо фестивал. Одржавао се у Пули од 1954. до 1960, када се документарни део одвојио и преселио у Београд. Мартовски фестивал има предност у односу на оне с играним филмом јер нуди много већи број наслова, редитеља. То је зато јер су екипе, баш као и буџети, мањи, брже се снима. Кад снимате документарац ви морате да испрати реално време, за разлику од играног, који је илузија па усред лета можете да играте зиму. Та продуктивност фестивала документарног филма нам је отежала ствари у припреми монографије јер су се документација, фотографије, записи, слабије чували, а много тога је изгубљено, нарочито током деведесетих година.

Ранковић каже да је срећан што је у припреми ове монографије имао драгоцену помоћ свог колеге и познатог аутора Николе Лоренцина, који је прошле године добио награду Мартовског фестивала за животно дело, а уз ову манифестацију је био "од почетка до данас".

- Он је те прве фестивалске године, 1953, био гимназијалац у Пули, са друговима је прескакао ограду да погледа филмове. На документарним остварењима су се образовали, сазнавали нове ствари, а играни су нудили ту филмску илузију која, ево, и до данас држи гледаоце приковане за екране. Лоренцин је након ђачких дана у Пули, прешао у Београд на студије. Прво је почео да пише о филму, а онда и да га режира, са својим делима био је најпре учесник Мартовског фестивала, освајао награде, потом и председник Савета фестивала.

Монографију чини и велики број ауторских текстова. Уз текстове самог приређивача Ранковића, ту је и прилог Дејана Дабића, уметничког директора Мартовског фестивала и уредника монографије, као и многих еминентних аутора.

- Нажалост, много је оних који више нису међу нама, попут Дејана Косановића, првог директора фестивала кад је пресељен у Београд и кад се сместио у Дом синдиката. На тај његов период подсећа његова ћерка Јелена Косановић Дороги. Божидар Зечевић је написао аналитичан текст о Београдској школи документарног филма, а Игор Тохољ је направио језгровит преглед по годинама да се боље разуме шта се и како мењао документарни филм а с њим и Мартовски фестивал.

Ранковић додаје да су својим ауторским текстовима допринос монографији дали и Александар Саша Ердељановић (о годинама које су претходиле фестивалу), Растко Ћирић (о анимацији), Иван Велисављевић (о екперименталном филму), док су Зоран Поповић и Стефан Арсенијевић говорили о вишедеценијском учешћу студената ФДУ на овом фестивалу и сопственом искуству.

- За студенте ФДУ Мартовски фестивал је био празник, ту смо могли да дођемо да подржавамо своје колеге, да аплаудирамо другима, али и себи, јер смо прочитали своје име на шпици у великој дворани Дома синдиката - присећа се Ранковић који је као студент долазио на фестивал, а потом подржавао своје ђаке са ФДУ док су приказивали филмове.

У другом делу монографије налазе се ауторски текстови људи који су били уметнички директори, па су тако своје импресије о фестивалу записали Миодраг Миша Новаковић, Нена Ђонлић, Милан Кнежевић, Вера Влајић, Јанко Баљак и Ненад Поповић.

Књига "Мартовски фестивал 1954-2023: филмски пут дуг 70 година" биће промовисана 30. марта, у оквиру ове манифестације.

ОНИ СУ НАЈБОЉИ
- У ПОГЛАВЉУ "Они су најбољи" уметнички директор Дејан Дабић и ја смо направили попис свих филмова који су добијали гран-при, односно, златну медаљу за најбољи филм, а са фотографијом и малим лексикографским садржајем представили смо и све добитнике награде за животно дело. У посебном поглављу дали смо попис свих књига које је фестивал објавио - напомиње Ранковић.

НАГРАДЕ ЗА ЖИВОТНО ДЕЛО ИЛИЋУ И КАЛЕЗИЋУ

НА вечерашњем отварању (од 19 часова), како је откривено на конференцији за новинаре, награде за животно дело ће добити два лауреата, редитељи - Михајло П. Илић Илке и Божидар Калезић.

Градска секретарка за културу Наташа Михаиловић Вацић казала је да је "Мартовски фестивал био и остао генератор филмског стваралаштва и развитка филмске публике на овим просторима". Дејан Дабић, уметнички директор, нагласио је да је пред публиком изузетно богата селекција, са више од 100 наслова. Светске фестивалске премијере имаће остварења "Мој Бранко не лаже" о Бранку Ћопићу, аутора Бранка Лазића и "Живети Битлсе", Небојше Грабежа. Дабић је најавио и регионалну премијеру дугометражног документарног филма "1991. Адио Југо филм, адио Југо фестивал, адио Југославија видимо се у следећем рату", познатог глумца Игора Гала из Хрватске.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације