ИНТЕРВЈУ ПРОФЕСОР ДРАГАН СИМЕУНОВИЋ: Без илузија не би могли да "стватамо стварност"
ЗА сваку илузију, о ма чему она била, потребно је извесно одсуство разума. Отуда илузија и срећа тако често иду заједно. Илузију више изазива бојазан од стварности, него жеђ за њом, јер лепота привида помаже да се лакше живи.
Овако у својој књизи "Политика као уметност илузије" пише Драган Симеуновић, редовни професор ФПН и Правног факултета Универзитета у Београду. На готово пет стотина страница у делу које је не само политичка, већ својеврсна филозофска и психолошка студија, Симеуновић говори о многим задатостима и заблудама, које су током историје достигле "виртуозност" уметичког дела ...
- Сваком људском бићу је потребна нека илузија како би лакше поднео несавршену стварност. Сви имамо илузије да смо добри, паметни или, пак, да заслужујемо да будемо вољени и поштовани. Такође, имамо многе илузије о другим људима или појавама. Притом, илузија може бити привид, али може бити и обмана - каже на почетку разговора за наш лист професор Симеуновић. - Ако не постоји намера да се илузијом преваре други ради своје користи, реч је о привиду. У супротном, ради се о обмани. Иако сви током живота имамо мноштво илузија, оне нигде нису тако присутне као у политици и нигде нема толико обмана као у њој. Вештина грађења и одржања политичких илузија је толика да можемо говорити о политици као својеврсној уметности илузије.
o Како објашњавате тезу да илузија (дакле, политика) није склона провери, као и све друге ствари које су повезане са вером и веровањем?
- У политику се као и у сваки други вид илузионизма мора веровати као да је у питању реалност, баш као да је реч о мађионичарима и њиховим триковима. Само, мађионичари не располажу силом коју има политика, па се често морамо из страха претварати да верујемо у неку илузију коју нам политичари представљају као успех - иако нам је јасно да је реч о обмани.
o Да ли је опаснија лаж или полуистина, не само у политици него и у осталим сегментима живота?
- Већ и полуистина представља једну врсту лажи, нарочито уколико није речено оно што је битно у истини. Како је политичарима за освајање и одржање на власти потребан добар резултат као доказ њихове способности, они често истину настоје заменити неистином да би се створио или одржао привид њихове успешности, и зато не презају ни од лажи. Међутим, мислећи на себе они често заборављају на то да су лажи у политици веома опасне зато што могу на разне начине унесрећити огроман број људи.
o Шта је одлучујући фактор за однос једног народа према власти: менталитет, историјско наслеђе, поднебље, религијска припадност?
- Сваки народ има свој специфичан карактер, о чему је код нас још давно писао Владимир Дворниковић. Тај карактер се испољава и у односу према власти. Како ће се, пак, испољити зависи увек од много фактора, рецимо, од тога да ли је био често и дуго покораван од других, колико му је развијена слободарска традиција, колико је просвећен, па и које је религије. Мислим да је ипак просвећеност народа праћена реалистичким самопоштовањем и уважавањем других на основу објективне процене њихове вредности и моћи, најважнији чинилац за правилан однос сваког човека, па и целих народа према власти.
o Какви су се модели власти, али и ауторитета у ширем смислу, показали као најефикаснији?
- Кроз историју су ауторитарни модели задржавања власти временом све више уступали место демократским моделима који омогућују објективну похвалу власти, али и увећавају могућност њеног мирног смењивања. Некада је количина силе била једини гарант одржања на власти, данас је пожељније средство опстанка на власти остваривање видне користи по народ, што народ уме да препозна и награди на изборима. Ипак, било би наивно мислити да су се владајући одрекли силе, само она данас није пожељна као средство које би било у првом плану.
о Зашто су неки народи подложнији колективном осећају кривице?
- Разлог за то може бити и врста религије. На пример, хришћанство сматра да смо већ рођени грешни. То су веома успешно користили неки политички стратези. Рецимо, Бжежински је усавршио модел грешности непоштовања људских права и слобода који је лако усвајан у социјалистичким земљама у којима је било доминантно хришћанство, што је на крају веома допринело пропасти тих социјалистичких држава. Међутим, у Кини прича о људским правима и слободама из истог разлога није производила ни дубок ни масован осећај кривице који би битније могао да уздрма њено социјалистичко уређење. Иста ствар је била са исламским земљама. У основи је модел наметања колективне кривице део европске политичке традиције, и као такав, и поред свих напора не може бити успешно примењиван у свим земљама света. Рецимо, Нирнбершки суд је створио дубоко и масовно осећање кривице код много немачких генерација након Другог светског рата, док,рецимо, сличан суд у Токију није изазвао такав ефекат у Јапану. Јапанци су тај суд доживели само као суд војних победника и ништа више. Нема ни осећања колективне кривице нити има широке моралне осуде оних Јапанаца који су осуђени од тог суда. Свакако да томе доприноси и посебан, острвски менталитет.
о А када је реч о асимилизацији и глобализацији?
- Људи увек теже свом већем добру, па тако настоје и да постану део оних народа који су у том моменту, у датој средини, вредновани као бољи и успешнији - што су, по правилу, они који владају. У средњем веку, када је српски народ имао успешне и моћне државе, придошли рудари Саси су тежили да постану Срби, данас наши гастарбајтери теже да се што пре асимилују у онај народ у који су доспели вођени жељом за бољим животом. Мало је народа који теже да тако брзо и лако постану нешто друго као што то чине Срби. Рецимо, Италијани који генерацијама живе у Америци и даље код куће говоре италијански, негују култ италијанског кулинарства и, уопште, италијански стил живота. Са нама то, нажалост, није случај. Већ друга генерација Срба у Немачкој или у САД не говори уопште, или не довољно добро српски. Не може ни да чита нешто што је написано на српском језику, поготову на ћирилици. Нису ретки примери занемаривања матерњег језика и код Срба који су тек неколико година у иностранству. Отуда је вредно пажње и похвале настојање Матице српске која је недавно започела са окупљањем интелектуалног дела наше дијаспоре - не само ради одржања њихове свести о свом пореклу, већ и ради јачања сваковрсних веза са отаџбином.
КРИЗА ЕЛИТЕ
о Да ли је код нас, како је тврдио проф. Драган Недељковић, прво почела криза елите деведесетих, па све остале кризе?
- Свака друштвена криза, заправо почиње као криза елите. Још у 18. веку је данас наш скоро заборављени просветитељ Захарије Орфелин, утврдио да је посртање српске државе и народа започело управо занемаривањем, а касније и издајом националних интереса од стране политичке елите, након чега је следила издаја националног интереса од стране црквене елите. Потом је и српски народ масовно кренуо путем разних врста издаја, од верских до националних, јер народ увек иде за вођством. Општа криза је била неминовна и коштала нас је векова неслободе.
ДИГНУТИ НАТО АВИОНИ ПОСЛЕ НАПАДА НА УКРАЈИНУ: Хитно се огласио Зеленски, имао поруку за Путина (ФОТО/ВИДЕО)
РУСИЈА је покренула масовни ваздушни напад на Украјину на божићно јутро по грегоријанском календару.
25. 12. 2024. у 11:16
ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)
ШЕСТ особа, међу којима и једно дете, убијено је у Рилску, у области Курск, као резултат ракетног удара украјинских оружаних снага, саопштио је вршилац дужности гувернера Курске области Александар Хинштајн.
20. 12. 2024. у 17:07
ПЛАНЕТИ ПРЕТИ СЦЕНАРИО ИЗ 1815. После догађаја на планини која је променила свет уследиле трагедије: "Питање није да ли ће, него КАДА!"
„ЕФЕКТИ би могли бити још гори него што смо видели 1815."
25. 12. 2024. у 15:54
Коментари (0)