ЖИВОТ ВИРТУЕЛАН, А СТВАРНОСТ НА СЦЕНИ: Интервју - Светислав Гонцић,, управник Народног позоришта

ИЗА Светислава Гонцића две су године на челу Народног позоришта, па и прилика да се сумирају неки, пре свега, уметнички резултати: оформљен је репертоар, успостављена сарадња са другим кућама и осмишљена стратегија за будућа времена.

В.Данилов

Да ли "мастодонт" (како је некадашњи управник Предраг Ејдус због великих габарита и специфичних захтева звао ову кућу), може да се носи са императивима савременог доба, а истовремено сачува све постулате који припадају театру од највишег националног и уметничког значаја?

- Могуће је променом структуре доћи до бољих резултат, али није могуће поредити позоришта у капитализму и позоришта у пост-социјализму. Јер, економска основа је другачија - каже на почетку разговора Светислав Гонцић. - Недавно смо имали премијеру изузетног комада Душана Ковачевића "Урнебесна трагедија" и видели да његово писмо, по временској вертикали, кореспондира са прошлошћу, савременим тренутком, али и будућношћу. Душкова ванвремена драма, коју могу назвати и поемом, претворила се у прави ритуал у непосредном позоришном изразу. Сва таква дела (у Драми или Опери), увек су актуелна у високо естетизованој рефлексији онога што живимо. Реч је о вештини и креативности који оживљава такве наслове.

Последња три наслова савремених писаца ("Очеви и оци", "Наш разред" и "Урнебесна трагедија") већ припадају класици?

- Обрађивали смо и нека велика дела преточена у драмску форму. "Рат и мир" на овој сцени био је сјајан коментар редитеља, не линеарно приказан комад. Дуго размишљамо и о Булгакову и "Мајстору и Маргарити", следеће године нас чека Нушић и 160 година од његовог рођења. И ту имамо лепих идеја, с неким необјављеним текстовима. Ове године прослављамо сто година српског балета, па смо поставили "Гусара/Le Corsaire", велико дело које се и дан-данас игра у највећим кућама у свету. У Опери припремамо "Фалстафа", била је премијера "Турандота". Класику, дакле, негујемо у сва три сектора.

Постоји ли идеја водиља која повезује целокупни овогодишњи репертоар?

- Сматрам да је време постмодерне прошло. Улазимо у другачије доба у коме критичке теорије, како каже Хелен Плакроуз, више нису критичке већ циничне. Морамо ослушкивати шта публика прати и шта је одговор овом времену. Сигуран сам да ту врсту размишљања треба препустити креативној младости и грађењу једне нове естетике. Као национални театар имамо задатак да потврђујемо уметничке концепте који представљају државу, а и одраз су нашег идентитета.

На ово место дошли сте после два управничка искуства, у Позоришту на Теразијама и у "Вуку". Шта сте од тога донели у националну кућу?

- У "Вуку" нисмо хтели да правимо представе булеварског типа које веома брзо могу напунити салу, него смо ишли мало дужим путем: радили смо савремену руску драматургију, имали другачији, алтернативнији приступ који је полако добијао специфичну тежину. "Вук" је постао место за младе људе и прилика да пронађу свој пут. На Теразијама сам се нашао у веома тешком финансијском тренутку, у доба непостојећих плата. Стратешко размишљање најзначајније је искуство које сам стекао и научио како се повлаче тактички потези који ће имати бенефите у будућности. У том смислу, није најважније тражити најбољи исход него онај који ће у перспективи правити најмање проблема.

Оно што је веома важно, а што само Народно позориште има, су драгоцене радионице и занати?

- Тај концепт одговарао је одређенем времену и не знам како ће се убудуће развијати. Наравно да су позоришту потребни занати, јер припадају визуелним и примењеним уметностима. Костими и сценографија присутни су на сцени, као и светло које је, такође, део композиције. Шта ће убудуће бити, да ли ће радионице бити ван куће или у њој, зависи од форматирања самог правног субјекта. У сваком случају, ми без квалитетне, уникатне израде, не можемо. Ово је национална кућа, класични балети не могу без класичне визуализације. Све што можемо да задржимо,задржаћемо. А и за креативност сценографа и костимографа важне су занатлије.

Које су новине дале најбоље резултате?

- Ако сагледамо свеукупне околности, на добром смо путу. Неке ствари нису видљиве, ипак, уходати систем у правом ритму, прилично је обиман посао. То се онда манифестује и кроз резултате. Иначе, 60-70 посто мојих активности дефинисане су формално-правним оквиром, немам луксуз да будем субјективан и да радим по свом осећају неке ствари. Наслеђени рам ми не пружа сувише слободе, али има је довољно да покрећемо неке ствари.

Успевате ли да ускладите репертоар, тако да за све нове представе има довољно термина?

- Нигде не постоји записано да смо у обавези да више сервисирамо једну представу а другу мање. Радимо у репертоарском театру, а он производи много наслова. Неке представе се скидају, неке остају, а ретке су оне коју опстану више од десет година. Постављање нових наслова значи да се морају скинути стари. На координацијима морамо с тим да се изборимо, да бисмо све што смо поставили могли и да играмо. Одлучује много фактора, између осталог, и да ли су глумци слободни.

Који наслови су ваши штихови?

- Све су наше представе распродате, верујем и у другим театрима. Чини ми се да је постигнут велики замах, људима је очигледно потребна та врста садржаја. Позориште је јединствено по непосредном контакту, глумци на сцени и публика у сали - дишу исти ваздух. Театар никада неће нестати, без обзира на виртуелни свет и дигиталне садржаје. Сада се, некако, стварност преселила на сцену, а живот постао виртуелан. Оно што је била виртуелност (као копија стварности), у ствари је оригинал новог доба... Сигуран сам да свако време има своје писце, па и данас постоје људи као Душко Ковачевић, Толстој, Михиз, Селенић, Аца Поповић - у стању да комуницирају са временском вертикалом и будућом генерацијом. Неким божанским надахнућем путују кроз време... Наш задатак је да их препознамо, да и млади писци развију свој потенцијал.

Какав имате однос према вашим претходницима на управничком месту?

- Неизоставно треба поменути Вецу Лукића и његов концепт као и приступ овом послу. Не изостављам ни друге, ипак, он је био посебан. Веца није био романтичар. Постмодерна је наставак романтичарског начина размишљања, док ја настојим да одржим баланс: мислим да је 18. век и доба просветиљевства разбило многе заблуде због којих су људе спаљивали на ломачама. Зато је овај период значајан за развој модерног европског друштва. А дефинисати нешто ново није једноставно, па ни савремени тренутак у театру.

Спремате се и за ново читање Нушићевих дела?

- У сарадњи са Музејом града Београда и другим установама,дошли смо у посед докумената и артефаката који никад нису објављени. Хоћемо, уз неко његово већ познато дело, да га приближимо овом времену. Нушић, као и Молијер, писао је у рефлексији свог доба и друштвених девијација. Сада околности нису исте и не могу се тумачити на сличан начин, зато је веома важно како Нушића сада "препознати". Питање је и да ли је он данас, уопште, смешан... Нушићево писмо врло је деликатно ткиво, зато није лак задатак ни за глумце, ни за редитеља

.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације