СУШТИНА СВЕТА КРОЗ ЗРНО ЖИТА: Академик Душан Оташевић о новој изложби, древним митовима, Великом брату и вредности људске руке

СВОЈЕВРСТАН мали путоказ кроз изложбу "Зрно жита" коју је академик Душан Оташевић минулог четвртка отворио у Музеју "Цептер" је уводни текст у коме аутор помиње Елеусинске мистерије код древних Грка, на којима су се учесници окупљали у част богиње Деметре и гледали у - једно зрно жита.. На тај начин веровали су да откривају суштину света.

Фото Игор Маринковић

А сложена симболика зрна жита, како каже, у разговору за "Новости", уметник који је и управник Галерије САНУ, у себи носи и умирање и смењивање животних циклуса:

- Јер, зрно умре када се засади, али се из њега појави нови живот.

Исту тему, како открива аутор који воли у шали себе да назове и "столаром у ликовној уметности" (како је то некада чинио Богдан Тирнанић), започео је пре више од две деценије, када је у Панчеву представио радове настале на колонији "Тера". Суштина тих дела који нису никада виђена у Београду, али и многих нових (неки су сегменти "нарасли"), са актуелне поставке, је иста.

Фото Игор Маринковић

- У међувремену сам прочитао да је учесник Елеусинских мистерија био и Питагора, чему је сада дат примат, па постоји низ колажа, насталих из тог Питагориног зрна - наставља саговорник који је у радовима користио и чувене танграме из далеке Кине. - То је дечја игра, а могу да се играју и одрасли. Од танграма сам формирао разне фигуре попут Деметре, или египатског бога Озириса, који је увек зелен, али не зато што се вратио из мртвих, већ зато што је и он био покровитељ бујања, важног за аграрне културе.

Поред колажа на поставци су и фигуре животиња, настале, како тврди, под утицајем Фрејзерове "Златне гране". У чувеној књизи пронашао је да се у разним државама Европе дух жита појављује у кози, свињи, петлу...

- У образложењу пише да ветар у време жетве њише жито, па се каже да је ту дух жита, и у зависности од краја света, то се везује за неку од тих животиња.

Фото Игор Маринковић

Међу шест Оташевићевих радова у простору, на овој изложби је и једна ветрењача, као и сто, са крстом у средини, који представља Тајну вечеру.

- На њему су зрна жита од теракоте, које сам радио у "Тери" - додаје аутор. - Она су за време печања испуцала и подсећају ме на хлебове, са испуцалом кором.

На столу је тако тринаест хлебова, а испред једног од њих и округли траг - место на коме је био Свети грал.

- Испред сваког хлеба стоји и папирић, као на званичним вечерама, али без имена. Они су били тајно друштво. Често се у историји уметности Тајна вечера представља као раскошна гозба, али то није могла да буде. Ту су морали да буду хлеб и вино, а не и печене ћурке - тврди Оташевић.

Фото Игор Маринковић

Исто зрно жита хранило је и старе Грке, као и нас, а стиче се утисак да се човек и његова суштина нису много суштински променили, о чему саговорник примећује:

- Променила се технологија, али не и ми. Не желим да будем неки архаичан тип, јер нам та врста напретка отвара неке нове могућности, ипак, бојим се да ће се њеним даљим развојем нит људскости губити. У суштини, нама је дато оно што нам је дато, и постоје границе преко којих као врста не можемо.

Као неко ко је волео да чита научну фантастику, уметник указује и да се испоставило да су се пројекције за далеку будућност, у књигама насталим између два светска рата, данас увелико реализовале:

- Сада се отвара велика расправа о вештачкој интелигенцији. И у уметности већ имате виртуелне радове, који чак достижу енормне цене и имају своје колекционаре. Што се мене тиче, када су хиљадама година преживели ћупови од теракоте, наставиће се и гњечење глине.

Фото Игор Маринковић

Оташевић себе сматра припадником Гутембергове галаксије и примећује како је посматрање Великог брата, постало све присутније, да смо под сталном контролом високе технологије:

- Увек могу да нас лоцирају где смо. Сви желе да се умреже, ја немам ту жељу, радије бих се измакао. Озбиљно смо загазили у то потрошачко друштво, а медији, посебно електронски, нас све више обликују. Мени је у свему томе спас да побегнем у уметност, а примећује и људима који нису њени произвођачи.

Иако верује да ће у будућности роботи, моћи да у многим областима замене човека, Оташевић мисли и да ће истовремено на вредности добијати ствари које ће правити људска рука:

- Оне ће бити доступне све мањем броју људи, онима код којих се стиче све више богатства. Неки су богатији и од држава.

И у процесу сопственог рада, истиче, веома му је битно да дела ствара својом руком:

- Још давно је Фрања Асишки, вероватно мислећи на Ђота, рекао да је онај ко користи руке - радник, онај ко користи руке и памет - занатлија, а ко користи своје руке, памет и срце - уметник. То се ретко деси, само код великих мајстора. Основ је срце. Оно што могу да исконтролишем је тај рад рукама, занатски, а да да ли ће бити душе, то не можете да на силу угурате. Буде је, или је не буде.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације