НИ У ЧИЈЕМ ДАНУ НЕ ГРЕЈЕ САМО СУНЦЕ: Интервју - Пејтон Џонс, уметница, кустоскиња и некадашња дриекторка лондонске галерије "Серпентајн"

КАДА сам била на челу галерије "Серпентајн" имали смо револуцију без крви, јер су Енглези, чврсто везани за историју, који увек стреме ка неким претходним сликама, скулптурама, намештају, почели да гледају - унапред. Прво ка садашњости, а онда и према будућности.

Фото промо

Истиче за "Вечерње новости", Џулија Пејтон Џонс, уметница, кустоскиња и носилац титуле дама Британске империје, управо због доприноса на међународној сцени, који је имала као 25-годишња директорка чувене галерије из лондонског Хајд парка. Јуче је у београдском "Икс витамину", отворила изложбу цртежа и представила истоимену књигу "Пијин свет".

- Револуција се наставила у еволуцију, а све је почело са Демјаном Херстом и групом његових истомишљеника, који су наставили своје самосталне каријере. Окренули смо се млађим ауторима, или онима интернационално запаженим, који нису излагали у Британији. Многи у касније израсли у велика, титанска имена - наставља уметница која је у 64. години направила велики преокрет у животу, родивши ћерку Пију.

Ови цртежи и књига су нека врста вашег визуелног дневника?

- Бележила сам сваки моменат дана који смо Пија и ја проводиле заједно, а то су били углавном јутарњи и вечерњи часови, а често и неки други тренуци. Нисам била свесна да цртам своју интиму - како се чешљам, перем зубе, седим на тоалету... Била је то наша свакодневица, без задршке. Пија је била и узнемирена и плакала, имала своје тантруме. Али је било и много уживања. И све то представља живот сваког човека на планети, свакога дана. Ни у чијем дану не греје само сунце. То свакодневно цртање захтевало је дисциплину, коју ја иначе, волим. Поделила бих лист на дванаест делова и у сваком том прозору је био по један цртеж.

Колико је тешко рећи детету истину, како стоји у једној од ваших белешки, уз цртеже?

- Не постоји исправан и погрешан начин за то, а ја сам учила успут. Учила сам од Пије, и схватила како је велика привилегија имати ћерку, посебно у мојим годинама. Раније нисам увиђала ни колико су жене невероватна створења које успевају да одржавају кућу, негују децу, граде каријеру... И да напредују, упркос компликованим ситуацијама. Довољно је тешко и само се бавити својом професијом.

Да ли сте се и ви одрекли дела каријере, да бисте били мајка?

- Одлучила сам да променим посао, прешла из јавног у приватни сектор. Тако да ми се и живот променио. Остала сам у свету уметности, али сада имам другу перспективу.

Део дневника обухвата и период пандемије короне, током којег смо сви имали заједничка, али и лична искуства...

Фото промо

- У почетку је све било веома застрашујуће, јер нисмо знали шта све носи пандемија. Сви смо се окренули себи, јер смо морали да седимо у кући. Мени је то донело погодност да више времена проводим са Пијом, јер сам радила од куће. А када би она отишла у кревет, у атељеу сам цртала оно кроз шта смо прошле. Мислила сам тада да се свет никада неће опоравити, али се сад већ све, бар када су у питању музеји и уметност, вратило на ниво на ком је било пре пандемије.

Шта су вам били највећи страхови и како сте се од њих бранили?

- Бојала сам се, за себе и ћерку, да ћемо се заразити, да ће да се догоди нешто страшно. А плашила се и Пија. А онда смо се навикли да стално улазимо и излазимо из карантина. Ипак, највећи страх ми је био да ће то оставити ожиљке Пији. Када је дошло време да се врати у вртић, чврсто се држала за мене, није желела да ме пусти. У обданишту су били сусретљиви и допустили јој да прође кроз тај период прилагођавања на одвајање, и поновни живот у свету ван куће.

Свет је ипак пролазио и кроз веће кризе и пошасти него што је била корона?

- Са пандамијом смо имали ситуацију да су нас на дневној бази засипали подацима о умрлим и зараженима, што су владе користиле за неку врсту контроле. Али, сигурно је било и горих ствари. Рецимо, ви сте у Србији имали бомбардовање. Ваш географски положај чини вас много повредљивијим, него што су неки други делови света. Пре неки дан сам из кола видела урушену зграду, па ми је таксиста објаснио да је била погођена у НАТО бомбардовању. Могу само да замислим како је то било страшно.

Једноставен и снажне поруке

Фото промо

КАО једна од директора галерије "Тадеуш Ропак", коју заступа Ервина Вурма, Џулија је прошле године била на отварању изложбе у МСУБ, где смо се упознале - каже Ксенија Маринковић, оснивач "Икс витамина", додајући да је реч о једном од најутицајнијих кустоса савремене уметности. - У неформалном разговору открила је да је направила књигу, и да ће у оквиру Породичног дана, на лондонском Пикадили сиркусу, бити приказан анимирани филм, настао од цртежа из те књиге. Дотакла ме је искреност њених радова, који носе поруку, која нам је сада свима потребна: да морамо да освестимо колико је сваки дан наших живота значајан и непоновљив, да сваки има сопствену историју. А размишљања која је, уз цртеже, записивала о искуству материнства, али и времену пандемије су једноставна, а снажна. То су управо оне реченице које бих хтела да пренесем неком ко ми је драг, и кажем их себи у тренуцима када ми је тешко.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације