НИКАД НЕ НАПУШТАМ СВОЈЕ ЈУНАКЕ: Португалски писац Жоао Тордо представио три романа на недавно завршеном сајму књига

ПОРТУГАЛСКИ књижевник Жоао Тордо је и сценариста, новинар, преводилац и добитник награде "Жозе Сарамаго".

Д. Матовић

Син популарног певача и текстописца Фернанда Торда гостовао је на Сајму књига у Београду, где је на штанду "Чигоје" потписивао романе "Занос Сесилије Флус", "Рај по Ларсу", "Оплакивање Елијаса Гроа" и дружио се са својим читаоцима.

У својим књигама, Тордо зарања у људску душу и све оно најинтимније у њој.

- Нема много мог животног искуства у мојим књигама - каже нам Тордо. - Посредством необичних ликова покушавам да суочим читаоце са граничним ситуацијама. Ако је мој јунак у стању очаја, покушавам да откријем докле нас то осећање може одвести - да ли постоји нада за човека који се суочио са очајањем и како да поврати веру у живот. Пролазећи кроз патњу и бол моји јунаци откривају праву меру љубави.

Тордо каже да сваки пут кад пише нову књигу испред њега су многе непознанице:

- Познат ми је амбијент у коме се радња одвија, али никада не знам куда ће ме моји јунаци одвести. Апсолутно сам на непознатом терену, као што су и они. Причу развијам постепено, јер желим да читаоци осете ту неизвесност са којом сам се као писац суочио. Често се дешава да не знам да ли ћу успети да завршим књигу. Бојим се да нећу моћи тако да издржим до краја. Али, никад не напуштам своје јунаке. Заједно превазилазимо те кризе. Мислим да је то један вид љубави.

Као дете је био повучен и стидљив, док је његова сестра близнакиња била потпуно другачија. Она му је помогла да уживање пронађе у писању. Данас га занимају теме о одрастању.

- Много је криза кроз које пролазе млади људи. Они могу да скрену са правог пута, уколико немају одговарајућу подршку у породици и међу пријатељима. Такви су моји јунаци. Једна од мојих тема је и однос према смрти, коначности у нашој западној култури. Облачимо се у црно јер смрт видимо као тамну појаву. У другим културама је другачије. Облаче бело када оплакују јер сматрају да се крећу ка светлу.

Тордо воли да пише док други спавају. Буди се рано јер у то време може да "ухвати" приче које се врзмају око нас и траже да буду испричане.

- Ујутру лакше могу да осетим флуидност ствари која ми је неопходна за писање - каже писац. - Желим да створим другачији свет, да јунаци улазе у романе и лако из њих излазе. Књижевност није лек, али може да унесе ред у хаос који је у нама.

Када је добио Сарамагову награду, Тордо је имао 34 године. У то време, како каже, није био сигуран у себе као писца, али је знао да мора да следи сопствени пут.

- Сарамагова награда не значи да треба да будем Сарамаго, нити да су његове теме и моје. Мислим да сваки писац почиње као подржавалац других писаца. Формирао сам се на литератури писаца из источноевропских земаља. Највећи утицај имали су руски писци Достојевски, Гогољ и Чехов, али и енглески књижевници 18. и 19. века. Писце често питају зашто пишу, а нико не пита ватрогасце или адвокате зашто се баве тим послом - каже писац који је себи поставио циљ да може да живи од писања пре 40. године и у томе је успео.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације