ПОЗОРИШНА КРИТИКА: (По)гранични случај

СИМПАТИЧАН излет на обалу језера постаје смрто­носан, када се изненада повуче државна граница између љубавника. Свако остаје у другој држави, које и зарате због разграничења.

фото Приватна архива

Британски писац Киран Лин преиспитује границе у најширем смислу, овим поводом. Од комичне мелодраме, лагано на­стаје саспенс, и на крају, трагедија.

Редитељ Стефан Гајић је већ самом сценографијом (Марта Доган), коју чине облици из дечјег парка, учинио апсурд некако наивним, у добром сми­слу. Усмереност Граничара (Вукашин Јовановић) на заповедников глас из слушалице овде постаје готово природна, као наставак његове социјалне и емотивне недораслости и неприлагођености. И иначе, ако се изузме трагичан исход, читава представа Стефана Гајића би могла да се игра и на омладинској сцени неког дечјег театра. Оливија (Мина Обрадовић) и Артур (Драган Петровић), љубавни пар, подељен границом и различитим схватањима приоритета су динамични млади љу­ди, са дечјим нагоном за игру и кретање. Граничар је визуелно веома интересантан тип, а све троје (због много вербалне радње) су кореографисани, више него што је примерено позоришном мизан­сцену. Чак и врло ефектан сонг "Одлазим" (текст Стефан Гајић, композитор Ана Крстајић) "вуче" на омладински радио, дајући можда погрешну укупну слику, да је у основи комада младалачки проблем.

То што се повлачење давне границе преиначило у погранични инцидент од љубавног проблема, тре­бало би да буде само повод да се са сцене прого­вори о зидовима, границама, разликама, неразу­мевању, тупости војног заповедног ланца, апсурду који влада односом људи у друштвеним и политич­ким системима. Лежерност, наивност могу само да буду претња, па да се тако и схвате у позоришној игри са смртоносним исходом.

Позоришни комад популарног и ван Србије много играног писца Кирана Лина делује као вешто под­метнута једноставност у карактерни склоп модер­ног човека, који или не жели да буде упућен у по­литичка збивања, која му одређују живот (Артур), или страсно прати све што се догађа, јер жели да има став, па то ремети спонтаност (Оливија), или, пак, свој празни, не­прилагођени друштвени свет радо мења за подређени однос, у ко­ме не мора да доноси одлуке, јер то неко ("Велики брат") чини за њега (Граничар). А није нимало једноставно, па би та сложеност, раскол смисла и ситуације, као и сврху сопственог одговора на опасну ситуацију требало при­казати са више пажње, макар и на штету атрактивности, које у овој представи не недостаје.

Препоручујемо

Култура

0 0

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Завичајни хорор

27. 11. 2023. у 05:00

Култура

0 0

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Јагош, последњи

26. 11. 2023. у 07:00

Култура

0 0

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Господар идеје о болесној жени

14. 11. 2023. у 07:00

Култура

0 0

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Заводљивост осуђивања

01. 11. 2023. у 14:49

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације