ВЕРНИ ЧУВАР ПЛАМЕНА УМЕТНОСТИ: Поводом одласка писца и академика САНУ Горана Петровића

ИЗНЕНАДНИ одлазак писца и академика Горана Петровића представља ненадоместив губитак за српску књижевност и културу. Сходно тужном поводу, наша је дужност, међутим, да сагледамо размере добитка који су Петровићева појава и књижевно дело донели многим његовим читаоцима у Србији и широм света.

Фото Н. Бабић

Горан Петровић је писац овенчан многим наградама и признањима, што за појединачна дела, што за целокупно стваралаштво. Да је, на пример, добио Нобелову награду и тиме у нашим и у очима светске јавности уздигао српску културу и књижевност, размишљала сам како би то обично штуро, језгровито образложење било конципирано. На пример: за уметничко промишљање путање времена и човека у различитим историјским манифестацијама и надоградњу жанра историографске метафикције вештом комбинацијом поступака традиционалне и модерне прозе.

Поверење и признање за наше прилике и време несвакидашње великог броја читалаца различитих профила и сензибилитета, Горан Петровић завредео је можда већ тиме што је приповедачки уверљиво оцртао духовне координате српске и опште историје који представљају незаобилазан литерарни допринос философији историје, а, изнад свега, што је сондично истражио бескрајно мноштво унутрашњих нивоа човека баченог у време, који оспољавајући карактеристике историјске епохе, уједно открива и своје ванвременско лице. Дијалектика човека и времена водила је причу Горана Петровића.

Међутим, поред завидног приповедачког умећа, Петровић је неговао веома деликатан однос према језику. Прича и језик приче за њега су нераскидиви, јер је приповедање интензивније од многих других писаца разумео као обликотворни процес који се одвија у језику. Будући одушевљени читалац речника и стваралац префињеног језичког осећаја, он је у своме приповедању настојао да исцрпи што више из лексичког и морфолошког фундуса српског језика, а тиме пажњу својих језички осиромашених савременика усмери на његово богатство и изузетне креативне потенцијале.

У списатељској скрупулозности стиче се утисак као да су му на памети увек били приповедачки принципи које је Андрић формулисао у есеју "Белешке за писца" непрестано усавршавати и глачати своју реченицу, никад не бити у потпуности задовољан написаним, јер се у задовољству крије најгора замка за сваког писца. Читајући Петровићева приповедачка и романсијерска остварења, без обзира на то да ли је реч о друштвено-историјским романима у којима свет фантазије и имагинације надилази просторне и временске границе, попут Опсаде цркве Светог Спаса, Ситничарнице "Код срећне руке" или Испод таванице која се љуспа, или дела посвећена естетском преображају човека и света, кроз наговор на алтернативно постојање, као у роману Атлас описан небом, или у збирци приповедака Острво и околне приче, те сугестијом судбинског осврта на минорне или скривене светове за дубокосежне духовне и психолошке увиде, у приповедачким бисерима књига Ближњи и Разлике или у картографским мапама за проналажење симбола паралелне духовне стварности педантно исцртаним у романима Папир и Иконостас, бива нам кристално јасна универзална мисија писања и висина улога талента, надахнућа, самопрегора и вештине самог писца.

Петровић је начинио уметнички подвиг да приповедањем заузда пролазност и отуђење, да ублажи и сагори токсичне талоге епохалних искустава, указујући на заборављене вредности, које овај живот чине вредним живљења и превазилазе нашу смртност. Красила га је изузетна приповедачка способност да открије невидљиво у видљивом, безвремено у временском, светог у профаном, и да укаже на скрајнуте суштине које, упркос свим поражавајућим очигледностима на нашем суженом и површном хоризонту, овај свет могу чинити бољим местом за живот а које нам је, кроз књижевност и свеколику уметност, увек пружено да освојимо.

Поновно откривање суштина и њихова делотворна животна реактуализација одиграва се већ онда када се изместимо из празне буке свакодневице и читалачки зађемо у књижевне вртове које је Петровић за нас великодушно аранжирао. Наречени уметнички подвиг, ако говоримо из угла савремености, у бити је парадоксалан, и у тој парадоксалности трагичан. Несумњиво да је Горан Петровић тога све време био свестан. Међутим, то га није обесхрабрило да у књижевност инвестира целу своју личност. Управо из тог подвига израста Горанова аутопоетика. Он поетички формулише оду књижевности и уметности као нечему што је скривено а можда највеличанственије у нама, да бисмо заправо остварили насушну пуноту времена, и као припадници једне културе, цивилизације, а надасве, као људи. Петровић је у савременој књижевности пружио правоснажне путоказе за суочење са изазовима пролазности, превасходно оне која је друштвенополитичка, споља наметнута .

Он маестрално одсликава историјски мизансцен, његове магистралне токове, али и маргиналне, мање познате наративне нише, у којима се у пуној мери испољава људско, уједно и врло динамично и непроменљиво. Зато његов наратив о човеку није изазван искључиво рехабилитацијом хуманистичких вредности, већ потребом да оправда стваралаштво. Преузимајући на себе, нимало охоло и ташто, улогу верног чувара пламена уметности и браниоца човечности, Петровић је, као писац, објединио сва три нивоа или модуса људске егзистенције, које је својевремено поставио Серен Кјеркегор, а то су естетска, етичка и религиозна егзистенција. И овде препознајемо сродност писца са начелима саме његове поетике. Неуморно и посвећено он је изграђивао симболичку стварност лепоте, пун ведре наде, да је прича најлепша понуда љубави. Његово дело створило је моћну читалачку заједницу и зато остаје у свим будућим историјама књижевности.

Овдашње прилике изискују обазривост у процени естетских домета и културног значаја нечијег књижевног стваралаштва, посебно ако имамо на уму некога изузетног. Са Гораном Петровићем тај притисак обазривости и обзирности сасвим је излишан, јер је он писац, слободно можемо истаћи, са великим почетним словом, будући да испуњава све наше претпоставке, позитивне традиционалне предрасуде и очекивања о томе шта је то бити писац. Препознавши сродност писца са начелима саме његове поетике, ми, као Горанови срећни савременици, можемо да посведочимо оно древно начело о говорнику: vir bonus discendi peritus. Горан Петровић је био добар човек вичан приповедању, јер је у његовом случају врлина изједначена са приповедањем. Био је један од најсолиднијих и најчеститијих људи у нашем друштву, а то заиста значи да је био Писац са великим почетним словом

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације