БОГ МЕ ЈЕ ПОГЛЕДАО И РЕКАО "ХАЈДЕ ДА СЕ ПОИГРАМО": Јелена Јовичић, глумица

ЖИВОТНА прича Јелене Јовичић је филмска и то она холивудска: студенткиња лингвистике радила је у бутику када ју је запазио Емир Кустурица и дао улогу у филму "Црна мачка, бели мачор". Уследила су друга два ангажмана ("Буре барута" и "Три палме за две битанге и рибицу"), па тек онда упис на ФДУ у класи Владе Јевтовића, и то - из прве. Данас је Јелена првакиња и најхаризматичнија глумица Позоришта на Теразијама, носи репертоар, а ускоро ће се трећи пут за редом појавити у мјузиклу с потписом Небојше Брадића: после "Бродвејских враголија" и "Жена на ивици нервног слома" у матичној кући, 15.марта премијерно ће заиграти у представи Company на сцени Опере и театра "Мадленијанум".

Фото Н. Скендерија

Нови наслов окарактерисан је, неуобичајено, као "мрачна комедија", па се поставља питање шта причу о 35-огодишњем синг мушкарцу окруженом ожењеним пријатељима, таквом чини?

- Мјузикл Стивена Сондхајма не приказује комичне, међуљудске односе на сладак, питак нечин. Публика која буде дошла да гледа представу схватиће да не постоји идеалан брак већ скуп компромиса - објашњава Јелена Јовичић. - Главни јунак још није ушао у брачене воде, престрављен је и кроз приче својих пријатеља наилази на различите ситуације, да би се на крају испоставило да су то,ипак, функционални односи и да не постоји идеална веза. Јер, од односа се тражи да функционише и све док је тако, то јесте однос. Кад више није, престаје. Комад је реално написан и зато је "мрачан". Ништа није улепшано и "блескасто". Има у браку ситуација које баш нису лепе, али је најважније да кроз њих прођете заједно.

Данашње време, каже наша саговорница, подупире егоизам, нарцосоидност,амбицију (чак болесну) да се нешто мора постићи по сваку цену:

- Јури се каријера, а свет око нас даје подршку и каже "иди само напред, гурај и не осврћи се, не обраћај пажњу на друге". И шта? Пролази време и тај систем који те подржавао док си напредовао, почиње да посустаје. Али он не пада, само сада гура неке друге младе, амбициозне људе, а тебе оставља као сироче... Сам си, немаш децу, партнера, радости, све оне ствари које те изнутра граде и чине срећним, доносе мир. Тако је кад се ослониш само на каријеру и све што се догађа споља. Веома је мудро за сваког човека да пронађе баланс како год он изгледао. Срећа је само у тренуцима. Моју децу покушавам да научим две ствари: да знају где им је место и нађу меру шта год да раде.

Ипак, у животу је увек потребно и мало среће, па су тако морале да се склопе неке коцкице да би, не само каријера, него и цео Јеленин живот кренуо у другом правцу, оног дана када је добила позив за Кустуричин филм:

- Ја бих рекла да ме је ту Бог погледао и рекао "хајде сад да се мало играмо".. Касније се испоставило да су Емир и Бобан Дедејић који је радио кастинг, имали добро око. Пре тога, бавила сам се балетом, свирала клавир, певала у хору, имала свој бенд. И све то пре него што сам уписала лингвистику, а уписала сам је јер, једноставно, нисам знала шта да упишем. Ретко ко се у том узрасту профилише... Требало је да снимам четири дана, али ме је Емир питао да останем до краја снимања. Видела сам код једног од најбољих редитеља како се ради посао. Посматрала сјајне глумце како раде, разменила дивну енергију. По завршетку филма отишла сам на скијање, а кад сам се вратила затекла сам поруку на секретарици са позивом за снимање "Бурета барута" и "Три палме за две битанге и рибицу". Мале улоге, али довољне да проверим да ли сам ја за - то.

Упркос неискуству, од почетка је осећала да је у својим ципелама:

- Иако натуршчик, била сам међу својима. Нисам имала никаву трему. Сергеј Трифуновић ми је први и предложио да пробам на академији. Рекао ми је:" Ове године мој и Мирин (Јоковић) професор прима класу. Што не одеш?". Тако је и било. Положила сам "из прве" и била прва на листи.

У позоришту се "премијерно" појавила 2001. када је ускочила 2001. уместо Јелене Ступљанин у мјузикл "Лутка са насловне стране" и од тада су почели да се нижу велики наслови у музичком театру. У Атељеу 212 три године за редом певала је у већ чувеној представи "Брод плови за Београд", а онда добила позив да заигра у представи "Поморанџина кора", с редитељским потписом Горана Марковића.

- Нисам га знала приватно. Волела сам Горанове филмове и обожавала његову мајку Оливеру Марковић. Морам признати, од ње сам крала занат. Гледала шта ради, како игра комедију. То је тај "Оливера метод": ради из контре и поништава се. Јер, када бисте били само лепи, убрзо бисте постали досадни. Оливера је имала лепоту,харизму, али и велику глумачку интелигенцију и фантастичан осећај за меру. Иначе, рад са Гораном ми је донео читаво богатство, палету средстава с којима и данас баратам.

За разлику од осталих, музички театар усложњава глумачке дарове, изводи бројне извођаче на сцену, па је утолико теже да у шаренилу боја и умећа, неко "покупи" сву пажњу чим ступи на позорницу. У чему је Јеленина тајна, кад јој то увек полази за руком?

- Још на првој години студија, професор нас је научио да нема монитора: не гледајте себе како изгледате на сцени, не слушајте како изговарате. Будите искрени. Трудим се да уђем у карактер, одживим лик и заборавим све остало. Глума је начин размишљања. Зато је Оливера била велика, тачна и прецизна. У нашем послу често се склизне у вулгарност или шмиру која може да буде слатка, али мора да има меру. Тако је и са изгледом. Могу да се средим као у Холивуду, али би то прешло границе мог унутрашњег осећаја сопствене личности. Кад се појавим на црвеном тепиху, умем да изгледам сјајно. Па, мени се удварао Бенисио дел Торо. Можда је и другима, али није да није даса... Ипак, никада нисам мислила да идем на спољни изглед већ да нешто више да понудим. Лепота с годинама одлази, мораш да се ослониш на нешто друго. Горан ми је причао како је с Оливером о томе разговарао. У младости је била прелепа, изузетно популарна,умела је да оде и однесе целу сцену за собом. Касније је схватила да је лепота и у другим ликовима. Шта највише памтимо од Оливере Марковић? Управо оне улоге из познијег доба, златних осамдесетих. Тада су се сви најбољи глумци скупили на једном месту, па прашки ђаци и врхунски уметници у свим областима.

После првог,таличног сусрета, са Кустурицом се Јелена срела само још једном, док је водила "Вече Прага" У Београду на коме је учествовао:

- Јако га волим и стално себи обећавам да ћу ићи на Мећавник, да се видимо и испричамо. Наравно да бих с радо с њим поново срађивала. То што сам радила било је пре готово три деценије (1997.), сада бих то невероватно искуство проживела из неког другог угла, као већ испечен глумац. Мислим да бих заиста уживала.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације