ВАСИЉЕВА НЕМА ВИШЕ КО ДА ЧИТА: Стогодишњица смрти великог писца открила поразне чињенице у српској култури

ПОЕЗИЈА једног од најзначајнијих српских експресиониста Душана Васиљева била је химна многих генерација: песме "Човек пева после рата" и "Домовина" рецитовали су млади на школским приредбама, такмичењима, па и по "слободном избору", носећи их са истим усхићењем до зрелог доба.

фото Википедија

Песник, којем ових дана обележавамо век од смрти, и данас је у наставном плану и програму, али његови стихови савремене генерације остављају - равнодушним. Како другачије објаснити чињеницу да када се у Битеф театру окупио млад ансамбл да припреми представу "Мистерија Душан Васиљев" (премијера 18. априла), испоставило се да половина глумаца није имала појма ко је он. Понеко је знао тек да каже да је песник који је умро млад, док је само троје умело нешто и да исприча о њему. Тако се испоставило да је назив представе симболично добио још једну, непланирану и поразну "мистерију"...

Ово је открио Милош Латиновић, директор Битеф театра и аутор романа "На погрешној страни реке" (посвећеног управо Васиљеву), који би ускоро требало да се појави у трећем штампаном издању. На питање како објашњава непознавање и незаинтересованост младих генерација, не само према великом писцу већ и антиратној поезији, Латиновић одговара:

- Доста је необично... Заиста ме чуди да не реагују на антиратну поезију. Информације о сукобима стижу са свих страна, ми смо заправо у предворју трећег светског рата и његовом окружењу - одавде до Украјине је 200 километара ваздушном линијом, а жариште је и у Израелу. Готово је невероватно да се у школама не даје више простора антиратној поезији, као и да младе не занима шта један песник о рату може да каже. Јесмо ли у борби против насиља заборавили снагу стиха и писане речи? Да ли смо презасићени, не знам, али чињеница је да је рат највећа цивилизацијска страхота. Не верујем да би песник могао пуно да промени, ипак, верујем да би другачије сагледавали човекова страдања да је поезија више међу нама...

Тошо Борковић

Као цивилизација, објашњава Латиновић, достигли смо висок степен отуђења, постали саможиви, фокусирани на сопствени живот, корист и опстанак.

- Систем вредности се потпуно срозао, свео на ниво личног конфора и просперитета. Њихова "видљивост" постала је много важнија од друштвеног активизма и општег добра, који су нас некада обележавали. Наша земља грађена је колективизмом и радним акцијама. Имали смо висок степен друштвене одговорности и свести, више тога нема. Зато је тешко и размишљати шта један песник може. С друге стране, да је више присутан, можда би и могао?

Песник и в. д. управника Српског народног позоришта Зоран Ђерић члан је жирија књижевне Награде "Душан Васиљев", коју додељује општина Кикинда:

- Ових дана био сам на књижевној вечери у Врбасу, којој није присуствовао нико млађи од шездесет година, иако је гимназија преко пута. У Кикинди, на свечаној академији посвећеној песнику, објављена су и сабрана дела Душана Васиљева (проза, драма и поезија) у две књиге, у двеста примерака. Књиге су стајале на столу, бесплатне. Нико није хтео да их узме. Једноставно, не постоји интересовање младе публике за поезију, па ни за озбиљнију књижевност, уопште, а камоли лектиру или учење песама напамет - као што смо то ми некада радили. При том, млади немају никакав однос према антиратној поезији. Не знају ни историју, нити их интересује... С тим се сусрећем и кад је реч о студентима Академије уметности у Бањалуци, на којој предајем. Немају појма шта је био јуче, пре сто година да и не говорим.

фото промо

Овакав однос према културној баштини Ђерић објашњава и чињеницом да се из године у годину смањује број часова матерњег језика и књижевности.

- Све се своди на неку форму, деца излазе из школа "неписмена". Често се од њих чак не тражи да читају дела. Мало се тек информишу, препишу однекуд, нешто препричају, гледају филм или оду у позориште, ако постоји екранизација и драматизација. Зато се од деце не може очекивати да памте, посебно поезију, која је увек била мање популарна од прозе. Ипак, ово што се данас дешава је катастрофа! Увиђам то кад одлазим на разноразне књижевне програме - младих на њима нема. Зато се ничему не чудим иако у Кикинди, на пример, гимназија носи име Душана Васиљева, а имају и свој конкурс са песниковим именом.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације