СВЕ МОЈЕ ХЕРОИНЕ ИЗ ПРОТЕКЛЕ ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ: Јасмина Трумбеташ Петровић, првакиња београдске Опере

СВЕ моје хероине - назив је солистичког концерта, којим ће сопран Јасмина Трумбеташ Петровић, првакиња Опере Народног позоришта у Београду, 13. априла на Великој сцени те своје куће, обележити три деценије уметничког рада.

Народно позориште

Уметница која је своју каријеру градила посвећено и поступно, промишљено и никад се не "грабећи", после три деценије у опери може се похвалити опусом од педесетак, главних и насловних, улога оперског и концертног репертоара. Током свог ће слављеничког концертног спектакла, на себи својствен начин, врхунском интерпретацијом и искреном емоцијом, Јасмина публику провести кроз брижљиво сачињен програм нанизан од одабраних бисера из оперских ризница, у којима су сачуване неке од најлепших, безвремених арија највећих светских композитора.

- Покушала сам да скупим све моје улоге на једно место, но требало би много више од једног концерта да публику подсетим на све оперске ликове које кроз које сам живела на овој сцени и са којима сам расла. Зато ће то бити концерт арија мојих хероина - у малом, од Адријане Лекуврер, Мадам Батерфлај до Манон Леско, Тоске и других, а на сцени ће ми се придружити и моје колеге Снежана Савичић Секулић и Драгутин Матић. Дириговаће маестро Александар Којић уз оркестар Опере Народног позоришта.

Да ли сте пре више од 3 деценије баш тако замишљали своју каријеру?

- Нисам уопште планирала свој пут оперске певачице, јер сам уписала филолошки факултет са циљем да будем професор или преводилац. Када сам у средњој школи ушла у тајне оперског певања и видела да ми добро иде, опера ме је потпуно обузела. Улоге и наступи су се низали, а са наступима се развијате, сазревате и онда се наметнете јавности, па за вас чују диригенти, режисери који пожеле да са вама ураде ову или ону представу или концерт. Тако је било код мене. Неко би рекао све је ишло спонтано, али мислим да је то био божји план за мене, јер ништа није случајно. Планови су неопходни да бисте напредовали и они ће се пре или касније реализовати. Некад лако, а некад преко трња до звезда.

Касније, апетити су расли, да постанем члан Опере Народног позоришта, да наступам и у иностранству, где сам певала у различитим улогама и многобројне концерте. Често су ми говорили, "Штета што ниси направила светску каријеру, јер то заслужујеш". Али то је био сплет околности. То не значи да смо ми, који смо овде правили каријеру, мање вредни од оних који певају у иностранству. Врло добро се зна ко је где и како. На сцени сте огољени и све се чује и види. Не кајем се ни због чега, јер од кајања нема вајде. Можда бих само, да могу да се вратим на почетке неке ствари другачије урадила и ишла, можда неким другим путем.

Какав статус ваши професори певања данас имају у вашем животу?

- Љубави према опери научио ме је и увео у лепоту те уметности мој први професор Предраг Андровић, код кога ми је глас вокално-технички постављен и код кога сам завршила нижу и средњу музичку школу. Кад сам уписала ФМУ ушла сам у класу Радмиле Бакочевић код које сам дипломирала и магистрирала, која ме је увела у свет оперских улога, односе на сцени, интерпретацију, код ње сам се надограђивала и развијала. Обома сам неизмерно захвална и они су били и остали моји професори, тим који не треба мењати. Такође, морам да поменем и професорку Илону Кантор, мецосопран са којом сам имала прилике да певам у неким представама, а која такође велики је зналац и педагог.

Да ли свој, врло поступан, пут: оперски студио - Опера - солиста - првак видите као једини прави?

- Не знам да ли је прави, али то је био мој пут. За мене је био добар, јер сам у оперском студију поред професорке Бакочевић учила од тима који су чинила, такође велика имена: диригент Оскар Данон, баритон Никола Митић, редитељ Бора Поповић. Ту сам научила прве кораке и ослобађање на сцени, тумачење ликова и остало. Млад човек ипак треба да има неку градацију у грађењу своје каријере, али ето већ тада маестро Данон је у мени видео будућу Мадам Батерфлај, па је мој први наступ на сцени био 2. чин управо из те опере у главној улози.Можда то није био вокални ниво који сам имала касније, певајући ту целу улогу, али је био увод за мој будући репертоар и фах.

Као директорка Опере, шта сте поставили за свој приоритет?

- Побољшање квалитета извођења представа, запошљавање младих, популарисање и очување оперских дела српских композитора. Свако време носи своје бреме, па према томе и сваки нови директор има своје идеје и планове. Ја сам неке ствари започела као директор опере. Изведене су две српске опере, "Коштана" и "На уранку", запослили смо неке дугогодишње хонорарне сараднике, а то уношење свежине и младости је заиста неопходно.

Шта је за оперску кућу важније - репертоар, попуњавање и обнављање програма, или то попуњавање и обнављање ансамбла?

- Важно је све заједно. Да бисте имали добар репертоар, морате да имате и адекватан састав ансамбла који задовољава критеријум како би једна представа имала професионални ниво.Једно са другим је повезано и неодвојиво. Започето је подмлађивање ансамбла, смена генерација мора да постоји, а према томе и одржавање и развијање репертоара. Опера је добила неколико младих солиста, хорских певача и музичара, а уз то постојање хонорарних младих певача је увек неопходно јер готово у свакој представи има неких улога без којих једна представа не може да се реализује, а за које немамо стално запослене певаче.

Зашто кажу да је добра примадона/дива прошло? Која је за вас била она највећа, којој сте се дивили?

- Док сам учила певање узор ми је била Рената Тебалди, једна од највећих сопрана и најлепших гласова, међу легендама поред највеће Марије Калас. Волела сам и певачице попут Априле Мило, Кири те Канава, Кабаље... Највеће данас су, несумњиво, Ана Нетребко и Елина Гаранча. Данас се назив диве и примадоне злоупотребљава. Дивама се зову и естрадне уметнице, иако је то потпуно различито у односу на оперске певаче и то у погледу жанра, фаха, интерпретације, наступа... Можда естрадне уметнице живе живот дива, но то би значило да смо ми оперски певачи, иако посебни, незанимљиви широј јавности, скрајнути. Наш посао је тежак и захтеван колико и посао врхунског спортисте: сати и сати вежбања, одрицања, да бисте остали у форми и били увек на висини задатка. То је за поштовање - које често изостане или се заборави. Нас је у овој земљи толико мало, да заслужујемо много више, него што нам се пружа. Зато више нема примадона! Једна критичарка је после моје представе "Моћ судбине" написала да је београска опера добила певачицу достојну оних примадона које су том сценом ходале пре неколико деценија. То ми је био комплимент, иако мислим да примадоне постоје само на сцени, али не и у приватном животу.

Када резимирате каријеру кроз кључне роле - да ли сматрате да су долазиле у правом тренутку? Да ли вам се нека жељена улога није " наместила" баш кад сте били спремни за њу? Жалите ли за нечим, жудите ли за неком ролом?

- Мислим да јесу. Низале су се поступно, од малих до највећих. Можда је и моје трајање доказ пажљиво бираног репертоара и улазак у одређене ликове. Неке улоге не можете певати на почетку каријере, јер је за њих потребно много више од самог гласа, не само вокално техничка зрелост него и психичка и животна. Не жалим ни за чим. Неке улоге су ми можда измакле јер их нисам певала у тренутку када сам била млади певач, а када сам могла да их изнесем, као што је нпр. Травијата. Но то је све прошло, идемо даље. Не жудим ни за чим, али ћу сигурно радити нове улоге које ми леже и које ћу у будућем периоду остварити. Кавалерија Рустикана, Ђоконда, Ангелика...

Коју улогу, или продукцију, после свега можете издвојити као "највише своју", шта сте са највећим ужитком певали?

- Највише сам певала Леонору у "Трубадуру", а на репертоару ми је и дан данас, још од 2001. године. Затим Аида у неколико продукција. Мадам Батерфлај. Тоска. Турандот. Све су ми улоге драге, на овај или онај начин, само су у неком тренутку биле инспиративније и узбудљивије у односу на околности или повод.

Како замишљате идеалан наставак своје каријере?

- Нема идеалног, али ћу се трудити да наставим у истом стилу, посвећено, но са мање тензије и журбе. Да радим оно што ми прија и отпевам још понешто што бих желела, а до сада нисам. Волим и концертне наступе и ту има доста могућности за презентовање знања и искуства у лепом певању. Само мирно и достојанствено у годинама које следе...

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације