О "ХОБИТУ", УГРОЖЕНИМ ГЛЕЧЕРИМА И КРОКОДИЛИМА И ОПЕРАЦИЈИ ЕНДИЈА ВОРХОЛА: Исландски писац Андри Снајпер Магнасон и књига "О времену и води"

АНДРИ Снајер Магнасон један је од најпознатијих исландских писаца, сценариста, писаца за децу, бораца за животну средину, угрожене врсте и глечере, и бивши председнички кандидат. Његов деда по мајци, Бјерн Торбјарнарсон, био је један од најпознатијих њујоршких хирурга, који је оперисао последњег иранског шаха Резу Пахлавија, Опенхајмера, али и поп-арт уметника Ендија Ворхола, који је убрзо умро, па се Торбјарнарсоново име повлачило по насловним странама.

Профимедиа

Бјерн је рођен на рибарском бродићу, у Билдудалуру, на Исланду, а отац му је такође био лекар, који је на коњу обилазио пацијенте. Млади Бјерн је оставио жену и децу и отишао у Америку да се дошколује, где је постао угледни професор и хирург, и није се вратио, али је одржавао везе са породицом.

Бјернова сестра Амдис Тјорбјамардотир је у Оксфорду била дадиља деци младог професора Толкина, у време када је почео да пише "Хобита". Малишанима је причала исландске бајке и митове о вилењацима и троловима, па је Толкин, очигледно опчињен, искористио ове причице за најпозатија дела. Посебно је волео стихове исландске песмице "у зелену рупу сакрила сам прстен који сам добила, али где је он сада?" Ово ће касније постати главни мотив "Господара прстенова".

Бјернов син, а Магнасонов ујак Џон, посветио је живот спашавању крокодила. Када се са колегама подухватио тог посла, од 23 врсте ових животиња, 21 је била на ивици пропасти, међутим, многе су захваљујући њиховим напорима почеле да се обнављају. Године 2010. број одумирућих спао је на седам. Џон се, спашавајући у Индији патуљастог крокодила гавијала, који је готово нестао из области у којима је живео милионима година, заразио маларијом и умро. Биолози су у његову част једном крокодилу дали име - crocodylus thorbjarnarsoni.

В.Ц.С.

Други деда, по оцу, Јон Петрушон, био је доживотни члан Управног одбора Друштва за заштиту вода. За време Другог светског рата превозио је бродићем рибу за Енглеску. Једном приликом је учествовао у спашавању посаде потопљене немачке подморнице. Сви су били шокирани како се ненаоружани риболовци нису плашили да ће их нацисти разоружати и убити. Али, Јону је људски живот, макар и непријатеља, био најважнији.

Магнасонова бака Хулда прва је жена која је на Исланду возила бицикл и са својим другим мужем (после Бјерна), на меденом месецу, учествовала у истраживању глечера Ватнајекул.

Пишчеве баке и деде живеле су у време пре радија, када су се тек појавила прва кола на Исланду, а људи јели своју и храну коју улове. Куповали су само шећер, кафу и брашно.

Од тада, свет је доживео трансформацију таквом брзином као никада пре. Управо о овој трансформацији и ономе шта остављамо својим наследницима, говори Магнасова књига "О времену и води", коју је у српском преводу, који потписује Слободан Дамњановић, објавила издавачка кућа Дерета.

Многе животињске врсте су нестале. Неке услед природних околности, а друге због бахатости самог човека. Укупан број од 1970. до 2014. смањен је за 60 одсто, а верује се да би до средине овог века могао да опадне за чак 80 одсто. Дакле, остаће само двадесетак одсто врста које смо некада познавали.

Када су живели Магнасонови преци које помиње у књизи, још је било оних који су памтили исландску птицу велику њорку, чији је последњи примерак устрељен 3. јуна 1844. Ти ловци нису знали да су најбуквалније исребили њорку, јер свет боље види тек када нешто прође. Али ми данас знамо и ако нешто не предузмемо, примећује Магнасон, бићемо учесници шестог по реду изумирања врста. Само, она претходна трајала су милионима година, а не двестотинак, колико би најдуже могло да потраје ово.

Фото: ВН

Он у књизи вешто преплиће приче о историји своје породице са климатским променама, топљењем глечера, ацидификацијом океана, конзумеризмом... Покушава да покаже најпростију ствар - уколико особа дуго поживи, може познавати људе чији заједнички животни век обухвата више од 200 година. Међу њима су прабабе и прадеде, бабе и деде, родитељи, деца, унуци, евентуално праунуци. Сто година је у суштини кратак период. После сто година нас неће бити, али ће живети људи који су нам блиски, које волимо. Зато нас се тиче да ли ће наши унуци и праунуци имати храну и да ли ће страдати у рату за воду. Трошећи далеко више него што нам је потребно, гомилајући неуништиву пластику, загађујући ваздух и воду, ми им не остављамо блиставу будућност, нити пуно шансе, констатује Магнасон.

Поред питке породичне приче, његова књига обилује мноштвом научно поткрепљених чињеница, али и описа сусрета и занимљивих разговора са многим значајним људима.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације