ДА НИЈЕ ИЗМИШЉЕН ЛИК, АНА БИ МИ БИЛА НАЈБОЉА ПРИЈАТЕЉИЦА: Са представљања романа "Вила Фазанка" Бојана Кривокапића у КЦ Граду

ВОЛИМ да гледам људе и грађевине, да замишљам животе иза прозора и зидова. Једног лета боравио сам у руралном амбијенту и записивао импресије и детаље. После петнаестак страница, схватио сам да ће ово бити проза. Ништа нисам унапред планирао, главна јунакиња, седамдесетогодишња Ана, ушла је у тај амбијент рузмарина, лаванде и летње жеге сама.

В.Ц.С.

Овако је писац Бојан Кривокапић описао настанак романа "Вила Фазанка", који је ове године био номинован за Европску награду за књижевност, а издала га је кућа "Арете". С публиком се дружио на књижевној вечери у оквиру платформе Booking, у београдском КЦ Граду.

- Ана је скроз настала из маште. Да живи међу нама, сигуран сам да би ми била најбоља пријатељица. Заправо, почео сам прво да пишем о кући, а онда сам схватио да нису насумице никли босиљак, лаванда и хризантеме. Нека рука их је садила. Схватио сам да је Анина, као и приче осталих јунака овог романа, свакаква, а најмање реалистична, па сам се трудио да ме логика и здраво-разумске, последичне везе, не спутају. Вратио сам се у период када сам као мали веровао у машту - казао је Кривокапић, признајући да је роман до самог краја писао с лакоћом и радошћу.

Јер, верује он, ако се не пише тако, ако је стварање за књижевника мучење, онда он треба да стане, да не пише, да се не мучи.

- Најсрећнија сам особа на свету када у електронском поштанском сандучету затекнем писмо непознате особе, која жели да подели импресије о мом роману. Помислим тад: ова књига има смисла - додао је аутор.

Маријана Чанак, списатељица и модераторка, говорила је о простору равнице, приморја и гробља, о пределима који су се отварали и из њих израњала Кривокапићева прича. За њега су, како је признао, гробља неисписане сторије. Они који су умрли остављају траг свуда, па и у Вили Фазанки.

- Једна од доминантних тема у књизи јесте тема дома. Посебно у временима када дом није подразумевајућа категорија. Ана се суочава са старењем, али и са губитком породице. Али она не пада у очај, већ успева да изгради нови дом - приметила је Маријана Чанак.

Кривокапић је додао да успева да изгради и нову породицу и докаже да она не мора да буде сачињена само од крвних сродника, већ од људи који се воле. Уједно, ти људи међусобно творе односе који чине дом. Зато је ово, уједно и љубавни роман, у ком су управо то - дом, љубав и смрт важне теме.

В.Ц.С.

Посебно занимљив сегмент разговора двоје писаца односио се на релацију документарног и фиктивног у Бојановој и прози уопште. Кључно питање које је модераторка поставила било је: може ли документ остати документ и истинит када се стави у књижевно-литерарни контекст.

Бојан Кривокапић признаје да иза лакоће писања ипак стоји озбиљан истраживачки рад, током ког је немало изненађивао библиотекаре у Научној читаоници када је паралелно узимао књиге о фазанима, НОБ-у, архитектури Суботице и поезију.

- Увек ме занима шта у причи стоји иза завесе и званичног наратива. Али, документи не служе да исписују нову историју, они доприносе причи. Могућа су истина о времену и уједно књижевни потенцијал. Увек сам волео како Даша Дрндић везује документе и књижевност - казао је Кривокапић.

Током књижевног дружења могло се чути и зашто су ауторови топоними обично измишљени ("обожавам Олгу Токарчук, која је у "Благом приповедачу" сугерисала да не треба одустати од идеје књижевног топонима, који се не мора поклапати са стварним"), затим да ли чита друге књижевнике док пише и шта се дешава када нека књига "заголица његово асоцијативно поље", али и како се његови различити текстови међусобно преплићу једни кроз друге.

А шта је циљ књижевности?

- Да уноси нешто боље у живот и свакодневицу и доводи до одређене катарзе. Битно ми је да ме бар мало узнемири. Што више дајем књижевности, она ми више враћа - поручио је Кривокапић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације