ЉУДИ СУ ГА ДОЖИВЉАВАЛИ КАО ЖИВОГ СВЕЦА: На данашњи дан пре 100 година рођен је академик Владета Јеротић

ПРЕ равно 100 година, Београд је добио човека који је својом мудрошћу, благим осмехом и дубоком вером у људе оставио неизбрисив траг.

Фото В. Данилов

Академик Владета Јеротић (1924-2018) није био само врстан неуропсихијатар и интелектуалац, био је водич кроз лавиринте људске душе, а његова дела осветлила су пут многим генерацијама. Његове речи имале су моћ да утеше, инспиришу и подстакну на дубље промишљање о себи и свету. Његова спремност да саслуша и пружи утеху учинила га је вољеним међу обичним људима који су га пратили на његовим предавањима и трибинама. Био је глас разума и срца.

У години обележавања века од његовог рођења, Задужбина Владете Јеротића, коју је за живота основао, објавиће две књиге "Верујем, не верујем, не знам..." и "Ако не постанемо бољи, постаћемо гори" у којима су његови скоро непознати текстови. У едицији "Владета Јеротић о..." изаћи ће његова студија о Фројду.

Као посебан издавачки подухват Задужбина најављује Лексикон појмова из Јеротићевих дела, који ће његово грандиозно, а врло разнолико дело учинити доступнијим за разумевање, и за даље проучавање. Из рукописне оставштине, Задужбина ће објавити дневник Момчила Јеротића, под насловом "Моме сину Владети", који прати период од Владетиног рођења до дипломирања на Медицинском факултету.

Иначе, поводом значајног јубилеја у Српској академији наука и уметности одржан је научни скуп. А, ликом и делом знаменитог научника бавиће се и учесници тродневног научног скупа у Чачку, који организује удружење "Ирмос".

Фото Н. Скендерија

- Јеротић је заиста имао ренесансне дарове и зашао је у многе воде. Бавио се успешно психоанализом, антропологијом, социјално психолошким проблемима, књижевношћу - каже, за "Новости", психолог Жарко Требјешанин, који је јуче, уочи јубилеја у културном центру на Златибору говорио о сновима Владете Јеротића и индивидуацијама. - Он је писао о нашим писцима из психолошког угла, бавио се психологијом књижевности. Зато је примљен у Одељење за језик и књижевност САНУ. Јеротић је својим радовима задужио српску културу. Неуморно је држао предавања, људи су га слушали. Учио их је да је потребно учити, бити упоран, јер се тиме развијају најбоље људске особине. Кад је говорио у сали је био потпуни мук, као у цркви. Постоји један култ његове личности, људи су га доживљавали као живог свеца и бескрајно су му веровали.

Јеротић и Требјешанин нису били само колеге, већ и пријатељи.

- Владета је био толерантан и није се љутио кад чује неку критику на свој рачун - истиче Требјешанин. - Непрестано се борио против својих мана. Мене је посебно фасцинирала његова људска радозналост, спремност да стално учи, да сазна нешто ново. Имао је слуха за актуелне проблеме савременог, пометеног, збуњеног појединца. Подједнако је критиковао песимистички поглед на људску природу, али и претерани, неоправдани оптимизам виђења човека као анђеоског бића. Посебно су били привлачни његови, за здрав разум неочекивани, провокативни и некад смели одговори. Тако је указивао на заблуду да су болест и патња увек штетне и да их треба уклонити, јер бол може бити сигнал, опомена и путоказ нашег сазревања и то преко преобличавања животног става који нас је и довео у стање дисхармоније.

Рођен 2. августа 1924. у чиновничкој породици, Јеротић је дипломирао медицину у Београду. Пошто је 1957. стекао специјализацију из неуропсихијатрије, боравио је у Швајцарској, Немачкој и Француској, где се усавршавао у области психотерапије. Радио је у КБЦ "Др Драгиша Мишовић", предавао је на Медицинском и Теолошком факултету, неколико месеци је провео на Јунговом институту у Цириху. Створио је обимно и сложено дело из области психоанализе, психотерапије, филозофије, религије и књижевности за које је добио највећа признања, између осталих, и Орден Светог Саве првог степена. Био је члан Удружења књижевника Србије, Медицинске академије и САНУ. Написао је 32 књиге. Задужбини, коју је основао 2007. завештао је своја дела, а Ненада и Ирену Арсић изабрао је да његову заоставштину чувају и сачувају, што они предано раде.

Фото: Танјуг

- Није га било лако пратити због ширине мисли, а имао је много поклоника - рекла је Ирена Арсић. - Данас их је још више.

Млади се окрећу Јеротићу, а то је он желео. Његова мисионарска улога је била да се Срби умноже и обоже. Можда није модерно, али опстанак и напредак српског народа су били у фокусу његовог интересовања.

Јеротић је био познат и по томе што ретко даје интервјуе, и само једном је пристао да говори за "Новости", иако му је чак и разговор с читаоцима, како нам је признао, представљао огроман напор.

- Док сам био млађи био сам поносан кад се на мојим предавањима напуни велика сала. Сада бих волео да у некој малој дворани имам 30 слушалаца који унапред знају оно о чему ћу да говорим. Говорио бих 15 минута, а онда бисмо разговарали. Али, Балкан, укључујући Србију, никад није научио на дијалог - рекао нам је тада. - Страдамо више него други народи, али Србија је географски на лошем месту. Између Истока и Запада. И стално мора да балансира. Зато се не могу прехвалити деспот Стефан Лазаревић и Ђурађ Бранковић. У најгорим временима овде на Балкану, знали су да нађу равнотежу између Истока и Запада. Били су турски вазали, али је у Србији постојала нека аутономија. Жао ми је што Ђурађ Бранковић није канонизован. Историјски извори говоре да је плакао седам дана кад је пао Цариград. Унапред је знао да ће пасти и Србија. Није хтео да једе. Само је плакао. Такви људи су ретки.

Јеротића ћемо памтити по скромности и једноставности, дубоким мислима и начелима којих се и сам придржавао. Неустрашиво је газио године, урезујући из дана у дан нове мисли, поруке и поуке.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације