БРАЋА ПО ХРАБРОСТИ И ПЛЕМЕНИТОСТИ: Документарна проза Вулета Журића о легендарном доктору Младену и Сретену Стојановићу, великом вајару

ВЕЛИКИ вајар Сретен Стојановић (1898-1960) и његов рођени брат др Младен Стојановић (1896-1942), главни су јунаци "приче о две храбрости", коју је недавно објавио писац Вуле Журић.

Фото Вукотић медиа

Његова документарна проза "Нас два брата" ("Вукотић медија"), не бави се, међутим, само преиспитивањем легенде која прати њихове биографије од детињства, школовања, припадништва Младој Босни, преко Младенове погибије на Козари, до Стојанових уметничких узлета, већ слика и читаво једно време, његове вредности и заблуде.

Књига истовремно говори о храбрости и племенитости народног лекара и једног од најбољих српских скулптора, аутора споменика Карађорђу и Његошу, али и, како већ на првим страницама истиче Журић, о "њиховим родитељима, браћи и сестрама, те вршњацима са којима су у једном од велеиздајничких процеса осуђени на тешку робију због припадања тајној ђачкој организацији"... А дешава се у Приједору, Тузли, Београду, Бихаћу, Зеници, Загребу, Паризу, Бечу, Сарајеву.

Фото Милош Лужанин

То је, према речима самог Сретена Стојановића, било "чудно време, када су деца, узвишеношћу свога духа, понела у славу родитеље, збунила жандаре, препала судије и тешко забринула стару монархију". А семе родољубља и бунтовништва, као и осећај за праведност, који ће их касније (посебно Младена) приближити између два светска рата актуелном левичарском покрету, понели су из куће. Из Журићеве књиге сазнајемо да је њихов деда по мајци, прота Теодор Вујасиновић из Босанске Дубице, у Пециној буни био затворен у Капетановој кули у Бихаћу, где ће почетком Првог светског рата, због својих идеја тамновати и Младен и Сретен.

И њихов отац Симеон - Симо, био је свештеник и патриота (помагао рад "Просвјете" и био један од оснивача Српске читаонице у Приједору). Са супругом Јованком одгајио је и одшколовао свих осморо мушке и женске деце. Родитељи су Младена и Стојана подржали и када су чврстину својих уверења, као младобосанци, калили по казаматима. У књизи се наводи и део Младеновог писма, које им је послао по изреченој пресуди (Младен је добио 16, а Сретен 10 година): "Моје уверење, врховни мој трибунал, који је и врхунски етички закон за сваког појединца, говори да сам невин."

Фото промо

Ово Журићево дело прати браћу Стојановић, и када им се после рата животне стазе разилазе. Стојан, који је у затвору у Зеници оспољио свој јединствени дар (о чему сведочи једна табакера из тог доба), уз помоћ др Ђурице Ђорђевића и његове супруге Кристе, отишао је на усавршавање у Беч, па у Париз (код славног Бурдела), док се Младен посветио студирању медицине у Загребу (повремено одлазећи у Беч). Свој професионални живот Сретен је везао за Београд, где је излагао, а потом постао и професор на Академији, док је Младен, после краћег службовања у Сарајеву, једно време био доктор у Ложишћу на Брачу. Одатле се 1929. вратио у Приједор и отворио ординацију у родитељској кући (постао и члан тамошњег тениског кулба), бринући о мајци до краја њеног живота.

Једна од најтрауматичнијих тема са којом се Журић ухватио укоштац је Младенова погибија, која је још страшнија и поразнија јер га нису убили Немци, већ Срби. Затим ће, како примећује писац, та легенда бити упрегнута у "ватрене кочије партизанске пропаганде која ће крајишким четницима доћи главе". Реконструишући мозаик кључних тренутака те мучке издаје и ликвидације, Журић се, не аболирајући убице, бави и улогом Врховног штаба, његових изасланика Косте Нађа и Лепе Перовић, као и наредбама и оптужбама Светозара Вукмановића Темпа. А непосредно пред смрт, од свог доброг друга Османа Карабеговића, партизански командант затражио је:

- Пре него што је кренуо из бајте, Младен га је замолио да њему и окупљеним друговима отпева једну стару босанску севдалинку - бележи Журић у књизи "Нас два брата".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације