НА БРАНИКУ ДУХОВНЕ СЛОБОДЕ: Пре пет година наша средина остала без јединственог ствараоца, архитекте Предрага Пеђе Ристића (1931-2019)

ПРЕ тачно пет година, 5.августа, наша средина остала је без архитекте Предрага Пеђе Ристића (1931- 2019), једне од најаутентичнијих личности која је градила нашу савремену културу и историју, неуморно више од од шест и по деценија.

Фото М.Анђела

Њему у част, Фондација Свети Архангели, данас у 18 часова, у Вазнесенској цркви организовало је комеморативни скуп. После помена, како је за "Новости" открио Синиша Димић, организатор скупа, оснивач и управитељ Фондације, Ристићеви пријатељи и поштоваоци прешли су у парохијски дом где су оживели успомену на ову изузетну личност. Поред Димића, који је одржао уводну реч, говорили су и академик Часлав Оцић и вајар Рајко Блажић.

Градитељ, зидар, протомајстор, један од најзначајнијих представника аутентичног српског традиционалног националног стила, али и велики цртач, писац, мислилац, обновио је Вукову кућу у Тршићу и Дом Јеврема Грујића у Београду, направио непоновљиви ентеријер за некадашњи Графички колектив на Обилићевом венцу, написао књигу "Истина о Лепенском виру", био аутор и водитељ научних ТВ серија "Свет око нас", "Изгубљени град" "Сведоци отаца", критичар у "Књижевним новинама", "Књижевној речи", "Делу", "Пољима... Али више од свега, будућа покољена задужио је изградњом безмало сто цркава (од којих је 14 срушено у ратовима деведесетих), као и обновом 50 православних храмова, у Србији, региону, али и свуда где живи наш народ, од Аустралије до Канаде.

Фото архива

Међу Ристићевим најпознатијим делима су Црквени дом Светог кнез Лазара у Бирмингему (за кога је 1989. добио прву награду тадашњег принца, а садашњег краља Чарлса), Саборни храм васкрсења Христовог у Подгорици, Светосавски центар у Хановеру, Црквени дом и Црква сабора Светих апостола у Апатину. Радио је реконструкцију цркве и конака у манастиру Каони, Цркву Светог Георгија на Равној гори, трпезарију и капију са стубовима у манастиру Тврдош код Требиња...

- Овај наш најзначајнији црквени градитељ последњих пола века растао је у родитељској кући на Сењаку која је после рата конфискована и никада није враћена - открива архитекта Слободан Малдини, колумниста "Новости", који је Ристића упознао седамдесетих, када је сарађивао са Богданом Богдановићем на већини његових споменика.

Фото архива

Због мршаве грађе још као младић је добио препознатљив надимак - Исус. Наиме, без претходне припреме пријавио се за национално такмичење у пливању прсним стилом 200 метара, на којем је победио фаворита, пливача, скијаша и спортисту, потом и познатог глумца Северина Бијелића, наставља Малдини:

- Видевши га мршавог, усуканог, жилавог, како се мота по пливачком клубу, Бијелић му је дао надимак Исус, који ће га пратити целог живота, поготово у познијим годинама, када је своје животно опредељење усмерио према градњи храмова Српске православне цркве.

Рођен је у Београду 17. јануара 1931. у грађанској породици: отац му је био машински инжењер Петар, пореклом из Херцеговине, а мајка Марија из чувене породице Табаковић. По њеној линији био је четврта генерација дипломираних архитеката. Деда му је био архитекта Милан Табаковић, а ујак сликар и академик Иван Табаковић. Пре рата завршио је основну немачко-српску школу, а после рата гимназију. Дипломирао је на Архитектонском факултету у Београду са оценом 10, и то са пројектом Саборне цркве и сопственом теоријом акустике, основаној на математичкој теорији скупова.

- Још као студент, на архитектонском конкурсу за болницу у Паризу добио је прву награду, али као син "народног непријатеља" није могао да добије пасош да отпутује и признање прими - подсећа Малдини.

Докторирао је на теми Лепенског вира, и то у Грацу. Како је поводом прве годишњице Ристићеве смрти забележио наш значајни историчар уметности Душан Миловановић (1947-2022), интересовање за најстарију цивилизацију белог човека, Европе и света, показао је од самог откривања:

"Расправу са професором Драгославом Срејовићем изазвало је разматрање разлога за необичну конструкцију јединствене лепенске куће. Пеђа је кренуо од затеченог стања на терену. Уз, на необичан начин сахрањеног Лепенца, прекрштених ногу, изградио је основу за тему докторске тезе 'Реконструкција праисторијске архитектуре Лепенског вира', а све помоћу математике, астрономских параметара, 'шестарења', здраве логике и нама неухватљиве Пеђине прекогниције и антиципације". У истом тексту Миловановић је подсетио и на мисао најплоднијег српског архитекте православних храмова (жижитеља, како га је звао): "Нама је остао само још један простор који је нажалост већ угрожен, али у чијем пространству можемо да врдамо, а то је духовни простор. Можемо да га бранимо полугама демократских достигнућа 'слободног' света - личним тврдим унутрашњим правом на слободно мишљење." Али и на чињеницу да је Ристић био градитељ (обновитељ) готово стотину уметничких атељеа по мансардама и поткровљима Београда, због чега је заслужио да бар једна улица (понајбоље) на родном Сењаку понесе његово име. Што се није десило до данас, иако је предлог послат.

Фондација Свети Архангели, која је овај предлог својевремно и поднела, према речима оснивача и управитеља, Синише Дикића, намерава да то уради поново, с циљем да управо Сењачка улица, у којој је одрастао, добије име архитекте Предрага Пеђе Ристића.

- Посвећен архитектури, којој се целим бићем препустио у вери и љубави, Пеђа је себе давао нештедимице, у том предавању изгарајући до последњег даха - истиче Слободан Малдини, додајући како је средишња нит која је одредила карактер његов стваралаштва, била - река.

Ристић је заједно са Малдинијем, радио на идејном решењу Меморијалног комплекса жртава усташког логора Јасеновац у Доњој Градини, и као једно од својих последњих дела, начинио јединствени пројекат корабље, цркве - брода:

- Ради се о дрвеном храму на баржи који непрекидно плови Савом од Београда до Јасеновца и натраг, звонећи у помен 700.000 Срба страдалих од усташких кама и маљева.

Цео радни век Пеђа Исус је провео у статусу слободног уметника, а националну пензију, према Малдинијевим тврдњама, није добио као архитекта, већ као конструктор "дрндафона" ( музика коју је за овај инструмент, а за филм "Хасанагиница", написао Зоран Христић, освојила је Златну арену у Пули).

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације