ПОЗОРИШНА КРИТИКА: О "Говеду" и сећању

РОМАН под истим насловом, који догађај о три нестале девојчице у једном новобеоградском блоку спретно инструментализује у корист анамнезе некадашњих пријатељстава, како родитеља, официра, тако и деце, њихових кћери и синова, уплетених у драматична историјска и интимна догађања.

фото приватна архива

Драматизатор, Слободан Обрадовић је ово штиво протумачио као приповедање о "кривици предака", која се као куга шири, са некадашњих родитеља на њихову децу, садашње родитеље, чије су кћери напрасно нестале. Смештена у радо гледани, много рабљени жанр "форензичке драме", представа "Нико није заборављен и ничега се не сећамо" је у приличној мери усмерена ка ефекту онеобичавања, где искључиво женски ликови замењују и мушке актере, а и дидаскалије у драмској радњи.

Редитељка, Бојана Лазић, уз помоћ једног носталгичног и претећег сандука за замрзавање хране (сценограф Зорана Петров) реалистичку детективску истрагу Лепе Видић (Анастасија Мандић) преусмерава у дедукцију личног, колико и случаја који истражује, несталих девојчица и њихових мајки (Борјанка Љумовић, Радмила Томовић, Александра Јанковић). У драматизацији учествује и бака несталог детета, коју игра Снежана Савић, редак гост позоришних сцена, упркос изврсној "Петрији", коју је тумачила на истом месту. Овога пута, у повремено нечитљивом редитељкином искакању из реалистичке приче (фигуре са златним ореолима које промакну) и (очекиваном) певању на микрофон, Снежана Савић је достојанствено, са мање шарма него што се могло очекивати, показала још једног "кривца" за грех, због којег испаштају најмлађи... Притом, костим, у различитим браон нијансама (Биљана Тегелтија Бојанић), најмање је допринео карактеризацији Савићеве. Једна лепа жена, није имала прилику да тај знак оваплоти у сценски симбол. Ипак, наша сцена би могла чешће да се сети ове одличне глумице...

Мајке, у Обрадовићевој драматизацији (драматург Димитрије Коканов) колективно биће у историјској кривици предака, а и у сопственој, родитељској, несолидне су и као пријатељице, и као потомци, и као партнерке. Међу њима, игром се издваја Радмила Томовић, плаховитошћу жене, која је прошла кроз породично насиље (што је само назначена, не и искоришћена тема). Томовићева је деловала непосредно, спонтано, за разлику од Александре Јанковић, која је, упркос значајном умећу да прикаже мало "уврнуте" ликове, овога пута мало "нагазила". Борјанка Љумовић је лепа нова боја међу звездама Атељеа 212. Анастасија Мандић, као детективка Лепа је ефектно додавала хуморне тонове тешкој причи мајке са захтевним дететом.

Уз изврсну музику Владимира Пејковића и користан сценски покрет Дамјана Кецојевића, редитељка је представу "Нико није заборављен и ничега се не сећамо" (што је парадокс соцреалистичке изреке да се свега сећамо и никога не заборављамо у револуцији) сачинила од присутних актера (мајке, бака и детективка), од одсутних са сцене, из прошлости, али и мушких ликова који глуме у радњи (тумаче их присутне глумице), што је добро показало криминогени и социопатолошки "театар мунди", не само једног тешког, ратног времена и његових стравичних последица, него и оправдану сумњу да још ништа није завршено и да се свега још сећамо, мада желимо да заборавимо... А правда се, у духу времена, дели у бирцузу "Говедо", у новобеоградском блоку.

Утисак је да је ова представа, која је могла да има много већи дијапазон идеја, у оквиру теме коју је задао роман Мирјане Дрљевић, драматизацијом непотребно поједностављена, а режија је то још компликовала, својом насилном симболиком и деконструкцијом.

Препоручујемо

Култура

0 0

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Проклетство равнодневице

31. 07. 2024. у 16:22

Култура

0 1

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Апокалипса као утопија:"Утопија данас", ауторски пројекат Марка Грубића и Милене Богавац

29. 07. 2024. у 20:11

Култура

0 0

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Нова нормалност

01. 07. 2024. у 07:30

Култура

0 0

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Неколико дасака и мало суза

17. 06. 2024. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације