ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Глембајевштина као синдром болести

СКУП крлежијанских социопата нађе се на крову банке "Глембај", на дан прославе њене годишњице.

фото приватна архива

Бароница Кастели је, каже, случајно, оборила старицу својим колима, а млада жена, у високој трудноћи и са дететом од неколико месеци на рукама се управо бацила са тог крова, јер није добила помоћ по коју је дошла...

Ова ситуација и повод су послужили редитељу Браниславу Мићуновићу (драматург Драгана Трипковић) да тако успостави као неки Ареопаг, брдо изнад Атине где богови суде боговима. Одличан, концентрисан Андрија Кузмановић, као Леон Глембај је, у овом распореду Крлежиних "вампира" успео да успостави читав библијски круг од емпатије до злочина, управо онако како је то правило у Крлежиној драматургији. Статичност ликова у представи, на крову под димњацима, иза рекламе банке, са светлећим куполама (сценограф Александар Денић) потврдила је утисак завере која се одвија са неизвесним исходом међу злочинцима, од којих сваки пребацује кривицу на другог. У средишту је бароница Кастели, еротоманка, којој је живот на улици изоштрио осећај за мушку слабост, коју ваља злоупотребити. Све док се не догоди страстан пољубац са Анђеликом, који доказује да је бароничина глад вишег смисла, вапај за казном, која је, због њене манипулативности и физичке лепоте, неправедно мимоилази...

А Анђелика Глембај (Дуња Стојановић), физичком нагошћу и огољавањем свог непримереног нагона за једну опатицу, кроз еротску сцену са Леоном помера значење крлежијаске флоскуле о "смотавању међу женске ноге", ка болести глембајевске крви. Духовној клаустрофобији је допринео највише Павле Пекић (Фабрици), а одмах затим и млади Амар Ћоровић, који је пронашао прави тон за свог "ђавољег адвоката", Пубу. Даниел Сич је Силбербранту додао људску ноту, муњевито замењујући идеју добронамерности исповедника резоном развратника, а Милан Зарић је од доктора Алтмана направио посматрача...

Фото Д. Удовичић

Преокрет доноси Игњатова изненадна несрећа, коју је Марко Гверо извео уверљиво, истинито. Најзад, Исидора Симијоновић, бароница Шарлота Кастели, у костиму барске даме (костимограф Татјана Радишић), остављена да се кува у котлу оптужби оних за чију наклоност (капитал) се крваво борила ("и била за ту муку премало плаћена..."), својим укупним ставом на сцени је дочарала унутрашњу борбу жене свесне својих "органских", карактерних мана, али дубоко уверене да је време за наплату за њен ужасан уличарски живот дефинитивно дошло. Симијоновић је, поштујући крлежијанску дистанцу лика од емоција била уздржана, али не и хладна и "закопчана". Сам крај представе ће разрешити Леонову дихотомију, доказати познату глембајевску природу и одвести Шарлоту тамо где се од младости запутила. Композитор и клавириста, Стефан Ћирић, учинио је да обрачун "богова" на крову прође као игра у игри, дајући хорору бешчашћа варијететску ноту. У представи, у којој су коришћена и друга Крлежина дела и која је успела да од декадентних ликова створи живе, савремене људе говорило се "крлежијански", али дискретно (сценски говор Радован Кнежевић).

Препоручујемо

Култура

0 0

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Љубав са последицама - 58. БИТЕФ

29. 09. 2024. у 16:06

Култура

0 0

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Античка драма из нашег живота - 58. БИТЕФ

28. 09. 2024. у 05:00

Култура

0 0

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Лет у месту-58. БИТЕФ

27. 09. 2024. у 06:00

Додатак Култура

0 0

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Дух паланке у Србији

24. 09. 2024. у 17:16

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације