УСРЕД ЛУВРА, ЈА СРБИН, БРИНЕМ СЕ О НАСЛЕЂУ МОЈИХ ФРАНЦУЗА: Са Николом Миловановићем, шефом конзерватора у чувеном музеју (ФОТО)

ПОНОСАН сам на то што ми је Француска, као сину досељеника, поверила у Версају и Лувру своју уметност. Бити задужен за француску културу, као Србин, изузетна је част, привилегија и задовољство.

Фото: Горан Чворовић

То у разговору за свечани број "Новости" истиче Никола Миловановић, шеф конзерватора у славном музеју Лувр, кустос и признати француски историчар уметности.

- Презиме на "ић" ми никада није правило проблем. Напротив, људи су увек према мени били отворени. Знатижељни су, распитују се за порекло, желе увек нешто да науче – истиче наш саговорник који учи Французе њиховом наслеђу, рестаурира га, а предаје и на Великој уметничкој школи у Лувру, док је пре тога чувао и неговао баштину у чувеном двроцу у Версају. Учествовао је и у рестаурацији свих слика оштећених у недавном пожару у париској Богородичиној цркви.

Фото: Горан Чворовић

Необичан је живот Николе Миловановића и његове породице. Мајка Вукица Чавор, Црногорка, и отац Мирољуб Миловановић, Србин, обоје инжењери, упознали су се у Београду, али су их тешки изазови судбине предодредили да живе далеко од родне груде. Николин годину дана старији брат Душан је, као четворогодишњак, оболео од леукемије. Није било лека у Југославији, па су спас потражили у свету. Тако су 1972. године стигли у Париз.

- План је био да се после лечења вратимо. Отац је већ био пронашао и кућу у Новом Саду. Експериментални третман је потрајао неколико година, али се болест убрзо вратила, па је све морало да буде поновљено. Брата су спасили, остале су последице, а ми смо се у међувремену навикли, стекли школске другове и остали – препричава кроз шта је све прошла његова породица. 

Мирољуб и Вукица су имали лепе каријере, она у телекомуникацијама где је допринела развоју малих мобилиних телефона, а он као успешан електроинжењер. Мислили су да и Никола, ако жели сигурну будућност, треба да постане научник. Послушао их је тешка срца, уписао студије за инжењера у Греноблу где су се у међувремену преселли, али је убрзо одустао. Срце га је вукло на другу страну.

- Увек сам имао пасију да цртам, хтео сам да постанем уметник, али су ме родитељи одваћали, и усмеравали на "озбиљнија" занимања. Док сам био на студијама за инжењера, појавио се конкурс који је отварао врата великих музеја. Било је то као створено за мене. Успео сам да се упишем на Национални институт за заштиту културне баштине. Завршио сам касније и докторат, о декору краљевских резиденција у 17. веку – преноси наш саговорни свој занимљив животни пут.

Једно краће време је радио у музеју у граду Поатјеу у централној Француској, а онда се пријавио на конкурс за бригу о сликарству у Краљевским апартманима и Дворани огледала у Версају. И – примили су га.

Фото: Горан Чворовић

- Мојој срећи није било краја. Провео сам тамо пуних једанаест година. Сан је постао јава. У Версају има десет конзерватора, а један од њих био је, ето, и син мигрантске породице из Србије. Био сам задужен за француско и италијанско сликарство и велике деокрације. Већ годину дана по доласку, учествовао сам и управљао у обновама у дворцу, међу којима и салона "Меркур", 2001. године.

Био је ангажован и на поставци о Лују Четрнаестом, водио рачуна о дворани у којој је постписано Примирје у Првом светском рату и које је толико повезало Србију и Француску. Напредовао је у каријери и постао шеф конзерватора у Версају. Тада се и Лувр заинтересовао за њега.

- А када вас Лувр позове, не можете да кажете не – истиче Миловановић.

Фото: Горан Чворовић

Лувр му је последњих дванаест година друга кућа. Подвлачи да, када се споје страст и посао, ништа није немогуће. Посебно се интересује за стваралаштво великог француског сликара Николе Пусена. Пратио је и рад наших сликара, пре свих академика Владимира Величковића, Љубе Поповића, Дада Ђурића…  

- Своје порекло увек носимо са собом – каже.

Посећује и Културни центар Србије, нарочито у последње време од како је директорка Натали Бељански која је, како наглашава, вратила динамику у раду ове институције. Упоставио је контакт и с Миланом Квас из Галерије "Павле Бељански" и Тијаном Бугатрски из Галерије Матице српске. Враћа се, на неки начин, својим коренима.

- Амбасадорка Ана Хрустановић се такође занима за уметност. Све то ме је вратило српском сликарству и култури. Много тога може да се уради да се српско стваралаштво још више приближи Французима. Веома сам се у том смислу занитересовао за сликарство 19. века и сликарке као што су Катарина Ивановић или Надежда Петровић. Трудим се да искористим свој утицај у француској средини, са намером да се организују велике колективне изложбе српских стваралаца. Могло би то да буде у Фонтенблоу, где сваке године постоји земља званица – открива нам наш саговорник.

Миловановић је заволео културу свог порекла. Мајка га је као малог често водила у Црну Гору, а обилазили су и манастире по Србији. Волела је уметност, пуно читала.

- Ишли смо у Чаворе, планинско село с два-три домаћинства, између Цетиња и мора, код баке Ике која је била изузетан лик, инкарнација прошлости Црне Горе у најбољем смислу те речи. Обилазили смо пејзаже, Његошев маузолеј, Острог, Морачу, а на путу ка Београду, Сопоћане, Студеницу и остале изузетне лепоте из светске баштине. Српска култура је изузетно богата. Нажалост, никада нисам посетио српске манастире на Косову и Метохији, а тако бих волео – каже Миловановић који и данас, после толико година и одрастања у Француској, одлично говори српски језик.

Фото: Горан Чворовић

Можда би, ко зна, једнога дана могао да руководи и тимом који ће вршити рестаурацију неког од српских манастира.    

 - То би било фантастично! Иако је моја специјалност 17. век, волео бих бар да допринесем контактима међу француским и српским рестаураторима – истиче.

О томе је, каже, разговарао и с министром Николом Селаковићем када је недавно био у делегацији с председником Емануелом Макроном приликом његове званичне посете Србији.

- Био сам изненађен што ме зову, али и врло почаствован. Налазио сам се у председничком авиону, све је деловало доста импресивно. Јасно се видео велики интерес француског председника за српску уметност. Распитивао се за име стваралаца, епохе, теме. Осећао се пријатно, током званичне вечере поново је говорио на српском. Види се да воли да дође Србију – наглашава конзерватор из Лувра.

Фото: Горан Чворовић

Миловановић је у Лувру одговоран за француско сликарство 17. века, али је донедавно био задужен и за иконе из Византије и с Истока, све док није започело отварање посебног одељења које ће се сада тиме бавити. Његов свакодневни посао је да прегледа слике и утврђује потребу за њиховом рестаурацијом, коју организује од почетка до краја. Треба изучити дела, аутора, писати књиге, организовати стручне скупове, све до коначног извођења радова. Увек се ту открију и нове ствари. Истовремено се отвара и питање колико далеко може да се иде у етици рестаурације.

- То су увек пасиониране расправе. Рецимо, током обнове Богоридичине цркве, једни су били за традиционалне технике, други за модернији начин. Мој приступ је конзервативнији, када имамо могућности за то. Апсурдно је ставити нове витраже, када имамо старе.

Рестаурирање, каже, није егзактна наука. Где почиње историја? Да ли не дирати аутентичност дела док се оно не распадне, или га чувати, али и мењати? Много тога је у Француској било рушено, па поново из темеља подигнуто, попут Градске куће Париза.  

- Суочени смо с изборима који не морају увек да буду најбољи. Када смо недавно рестаурирали познату слику "Инспирација поете" Николе Пусена, одлучили смо се да са ње скинемо драперије које су прекривале обнажена дечја тела. Оне су биле одавно досликане, претпоставља се свега неколико година после Пусенове смрти, јер су каснији власници очигледно били доста смерни. Решили смо да их скинемо, иако су и те драперије постале део историје. Јесмо ли имали право то да урадимо? Избор је био тежак, али публици се допада.

Foto: Фото: Горан Чворовић

POGLEDAJ GALERIJU

Колико је полемика присутна у оваквим ситуацијама, показује и то да је једна од недавних рестуарација дела Леонарда да Винчија "Света Ана" проузроковала оставку шефа одељења сликарства у Лувру Жан-Пјера Кузена.

- Сваки пут кад се мењају, слике постају светлије и јачих боја. Докле можете да мењате Леонарда да Винчија? Једнога дана ред ће извесно доћи и на Мона Лизу. Одлука ће бити изузетно тешка и сигурно створити велики проблем. Али, биће неминовна.

О томе ће одлучивати и Никола Миловановић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације