ПРИЧЕ НАШИХ ПРЕДАКА: Глумац Лука Јовановић Џивџановски, аутор представе "Српске бајке"

ДЕЧЈИ културни центар у Београду отворио је ових дана нову сезону премијером "Српске бајке", по тексту и режији Луке Јовановића Џивџановског.

фото Д.Миловановић

Млади глумац, први пут у другачијој (и то двострукој) улози представу је засновао на умотворинама наших предака, уз маштовит приступ приповедању и модерну игру актера на сцени.

- Још при крају Академије пожелео сам да урадим представу за децу која би обухватила четири најпознатије српске народне приче. Драмски текст направљен је као бајка о фиктивном принцу Драгутину који тражи руку принцезе Јелисавете из суседног краљевства. Како то обично у умотворинама бива, она захтева да јој будући младожења исприча неку бајку која ће је забавити - објашњава Лука Јовановић Џивџановски.

Несигурном принцу, слуге предлажу да му "на делу" покажу како се то ради. И док један од њих приповеда, остали играју ликове змајева, аждаја, вештица, баба, ђавола... Литерарно ткиво плету "У цара Тројана козје уши", "Биберче", "Ђаво и његов слуга", као и "Чудотворни прстен".

- Публика је фантастично примила представу! Намера нам је била да се деца (па и старији) упознају са културном баштином,али и да им наравученија "одзвоне" у глави. Малишани су били затечени, зачуђени, опчињени. Све су пратили без даха. Иначе, никада ми се нису допадале представе за децу уз пуно кревељења и гегова, с намером да се позоришници "спусте" на дечји ниво, не би ли им се тако приближили - истиче Јовановић и додаје: - На нашим сценама се углавном постављају страни писци. Када је о бајкама реч, обично су то Браћа Грим или Андерсен. Као да смо одлучили да нам сопствена баштина није много важна.

фото З.Јовановић

Наш саговорник каже да је свестан да српске народне умотворине често носе суровост и сировост живота који у време свеопште "политичке коректности" нису пожељни:

- Пуне су неког мистицизма, помало застрашујуће. Али, живот није цвеће и децу не треба пуштати да живе у Дизниленду већ да науче да се охрабре и снађу, превазиђу препреке. На сцени је само један трон који симболизује срце и темељ породице, огњиште око којег се сви окупљају. Намерно нисмо правили визуелно богату представу, желели смо да покажемо да за људско тело и мозак нема непремостивих баријера, да је све могуће.

Занимљиво да је аутор "Српске бајке", уз глуму, веома посвећен музици. Свира гитару, усну хармонику, бас, бубњеве (фронтмен је и групе The Hatmires), па се у представама појављује и у својству композитора или извођача:

- Овог пута желео сам да се чује средњовековни, византијски тон, у складу са нашом традицијом. У представи свака бајка има своју композицију која ствара додатну чаролију, а музику је компоновао Димитрије Јоцић. За мене, лично, музика је исто што и позориште. Узори су ми "Џенезис" и Френк Запа, који су правили театар од својих наступа. Уосталом, све је то мешавина истих ствари до којих се долази на различите начине...

За "Српске бајке" Лука Јовановић Џинџановски ангажовао је студенте треће године Факултета за уметност (одсек глума) у Косовској Митровици - Николију Тричковић, Јану Додер, Луку Лабовића и Николу Марковића. Сви они били су на истом задатку - да упознају децу са фантастичним бићима српске митологије, помогну им да осете дух средњовековног двора, науче и обнове речи, као и поуке наших предака, али и да се слатко насмеју авантурама јунака.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације