СВЕТ ЈЕ ПАСЈА ЗИМА, АЛИ И ОКЕАН ЛЕПОТЕ: Интервју -Душко Бабић књижевник и управник СКЗ, о новој књизи, писању, поезији, Сајму књига...

У НОВОЈ песничкој књизи "Пасја зима" (издавач Завод за уџбенике Источно Ново Сарајево) Душко Бабић (1959) је још једном, мајсторски, употребио сонет и римовани дистих што су, иначе, и основне форме његовог песничког израза.

Фото И. Маринковић

Оживео је дух минулих времена, али и дао слику невеселе стварности. Збирка, како добро примећује критичар Душко Певуља, одликује и један суптилни ненаметљиви хришћански тоналитет.

Аутор низа песничких збирки, студија и критика, Бабић је био професор и директор Филолошке гимназије у Београду а сада је управник Српске књижевне задруге.

Књига има више него симболичан наслов...

- У мом завичају фраза "пасја зима" означава велику хладноћу, у коју се из куће не излази без преке потребе. То је студен коју тешко подноси и пас, отпорна и жилава животиња.
Ова метафора употребљена је у једној мојој песми и учинило ми се да може бити добар симболички кључ - што добри наслови иначе и треба да буду - за увођење читаоца у средишња и кохезивна значења целе књиге. У општијем и ширем смислу, у равни поетског посматрања и самопосматрања, пасја зима постаје метафоричка ознака мог доживљаја света, у којем се сусреће исконска човекова потреба за сигурношћу и топлином са грубом, хладном, непријатељском стварношћу. Свет, сам по себи, јесте пасја зима, океан искушења, неспоразума, пораза... али и спасоносних просева наде, лепоте и смисла.
У том доживљајном и духовном простору, смештене су тематски разнородне песме, распоређене у шест циклуса: о поезији и песницима, о старењу, о народу и његовим историјским и савременим траумама...

Шта вас најчешће подстиче да пишете стихове - доживљај, призор, прочитане књиге?

- Све то помало, али не само то. Ваше питање, кад се мало уопшти, гласи: како настаје песма? Тешко је одговорити на то питање а избећи ризик поједностављивања једног тананог духовног "збивања". Кад размишљам о томе, увек ми падне на памет оно Лазино: "међу јавом и мед сном": песма настаје у простору где се укрштају свесно и несвесно, рационално и магновено, "дневно" и "сновидно". Човеково сећање је велико, вишеслојно "спремиште": нешто је ту, близу, на површини, нешто тек заборављено и полузаборављено, а нешто гурнуто у тамну рупу заборава, умртвљено и запретано. У том спремишту су људска лица, речи, звуци, кап росе на неком давно виђеном листу, поглед са којим смо се срели јутрос у трамвају, чисто небо изнад завичајних шума, стихови других песника - запамћени и заборављени. Кажем - заборављени, јер немам друге речи, али знам да за песму ништа није заборављено, да оној "неуморној плетисанки" све може доћи у руке по неком тајном призиву и нужношћу коју не можемо ни докучити ни контролисати. Тако песник тражи свој израз. У томе му "помажу" сви стихови које је некад чуо. Све од успаванки које му је мајка говорила над колевком.

Фото И. Маринковић

Колико је данас поезија у дослуху са читаоцем?

- Сведоци смо очигледног, скоро безнадежног урушавања друштвеног и културног статуса поезије. У поређењу са филмом, позориштем и музиком - о спорту да и не говорим - присуство поезије у јавном простору је занемарљиво. Поезија није маргинализована само у друштву, него и у простору саме књижевности: већ одавно је у сенци прозе, посебно романа. Зашто је то тако? Део одговора лако ћемо наћи у цивилизацијском амбијенту у којем живимо. Поезија је по својој природи отпор баналном и површном животарењу и затварању у материјалност, а "дух времена" фаворизује управо такво разумевање живота.
Али, за кризу поезије није крив само "свет" и ниске потребе савременог човека: велики део кривице сносе и сами песници, који се често удаљавају од стварности, душе, човека, губећи се у маглама херметизма и солипсизма. Или, на другом полу, предајући се непродубљеном, обездуховљеном веризму, заборављајући да поезије нема без изласка у простор тајне, без магновених откровења смисла и лепоте. Да ли ова дубока криза значи да "поезија престаје да постоји", као што са много снажних аргумената тврди песник Мирослав Максимовић? Ја сам од оних који верују у њен опстанак. Песничка реч је одјек Речи "која беше на почетку", мост између Бога и човека. Тај мост не може срушити време, макар било и најгора пасја зима.

Ових дана појавила се и ваша нова књига о Његошу - "Небеско наречје". Шта вас је подстакло да се још једном вратите овом великом песнику?

- Можда није права реч да сам се "вратио", јер не можете се вратити негде одакле нисте ни отишли. Радове о Његошу почео сам да објављујем пре тридесетак година, у разним часописима, зборницима са научних скупова, као и у неколико књига - "Мистика српског романтизма", "Народ на међи", "Његошев национализам" и "Завети и преиспитивања".

Мислио сам да би било добро да све то саберем у једну књигу, јер, суштински, то и јесте једна књига. Тако сам и урадио: све сам још једном прегледао, посложио, понешто кориговао и прилагодио новом контексту, додао два нова текста и тако склопио мени драгу књигу. У Његошевој поезији налазе се кључеви за разумевање наше историје, али и наше садашњости, у њој се, у простору језика који све види и све зна, одиграла драма нашег колективног трајања "на горком тлу Балкана", али и драма човека и човечности, сагледана у метафизичкој и мистичкој равни.

Какви су ваши утисци о овогодишњем Сајму књига?

- Београдски Сајам књига одавно је постао важан датум у културном календару не само наше престонице, него и наше културе уопште. Сви други сајмови у непосредној околини, па и шире, немају ту масовност и још увек сачувану ауру светковине књиге. Људе још увек привлачи ова јединствена манифестација. То не доводи у питање ни утисак да је ове године било нешто мање посетилаца него прошле. Хоћу да кажем да нисам забринут за будућност Сајма, ако остане у овом формату и на овом месту. Зато са зебњом гледам на најаве о његовом премештању на "бољу локацију".

Да ли вас забрињава појава на коју неки указују да књига полако пада у сенку нових технологија?

- Нисам сигуран да ће нове технологије, саме по себи, нашкодити књизи, схваћеној у општијем, архетипском смислу. Књига је кроз историју неколико пута мењала свој облик и "тело" - била је прво глинена плочица, затим свитак од пергамента и папира, рукописна, штампана... али је те промене нису угрозиле. Књизи, по мом мишљењу, не прети опасност од дигитализације него од кризе вредности коју доноси савремени начин живота. Архетип књиге се угрожава агресивном тривијализацијом онога што се у њу уноси, чињеницом да све може да се назове књигом, да ординарно смеће, опремљено шареним бојама, упаковано у целофан, маркетиншки и медијски промовисано - потискује ка маргини аутентичне ствараоце и истинске вредности. Тога се плашим, а не промене самог облика књиге.

Фото И. Маринковић

Наставак "Историје српског народа"

Шта читаоци могу да очекују у Српској књижевној задрузи, где обављате дужност управника?

- У најширем смислу, наши читаоци могу да очекују да ће Задруга, колико јој снаге допуштају, остати брана разорном таласу банализације културе и књиге као њеног вековног средишта. Иначе, у нашим књижарама, ових дана, појавиле су се нове, вредне књиге: Никодима Милаша, Драгоша Калајића, Енеса Халиловић, Јована Попова... На крају, користим прилику да најавим наставак једног од најзначајнијих Задругиних пројеката - "Историје српског народа", објављене крајем прошлог века у десет томова. Овим је покривен период до Првог светског рата, а три нова тома бавиће се историјом Срба у двадесетом веку. Први том, који ће ових дана бити склопљен, односи се на период између два рата.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације