ПОРЕЗ НА ЧИТАЊЕ ИСТО КАО И ПОРЕЗ НА ДИСАЊЕ: Интервју - Миро Вуксановић, књижевник и академик

ВЕЛИЧАНСТВЕНЕ јубилеје - 80 година живота и 50 година књижевног и уредничког рада - академик Миро Вуксановић обележио је ове године објављивањем два кола сабраних дела.

Фото Д. Миловановић

Реч је о 20 томова у које је стало четири пута по пет деценија: 50 година од објављивања прве приче, 50 година богатог књижевног рада, 50 година рада на одговорном месту управника библиотека и 50 година уређивачког и издавачког рада.

Како бисте описали актуелни тренутак српске културе?

- Очигледно је да сви знају колико је српска култура угрожена и да је треба бранити. Зато су за ресор културе, један за другим, задужени адвокати и остали правници. Реч је о способним и образованим људима који то најбоље показују селећи се са једне дужности на другу. И то је велика добит, само што понекад забораве на ред да одговоре на позиве и писма академика и установа, у брзини поставе своје шефове кабинета за шефове комисија за откуп књига, скупе око себе "пајтосе из кварта" уместо најбољих из свих области културе, сликање на отварањима не замењују уздизањем установа, ломе српско писмо "преко колена", одређују унапред број заслужних за национална признања.

Све што сте написали потекло је из завичајног извора у дурмиторско-морачком крају. Имате ли после свега утисак да сте традиционални свет који неумитно нестаје, барем у књигама успели да сачувате за будуће нараштаје?

- Нема писца који у времену угрожене књиге не би посебно захвалио свима који су омогућили излазак његових сабраних дела. Раније је такве послове обављао Завод за уџбенике, а у последњих неколико година част је припала Архиву Војводине. Заслужан је политичар Мировић који је и песник, а сигуран сам да ће се одржати оно што је започео кад је реч о подршци књизи и писцима.

Фото З. Јовановић

Док у Новом Саду прослављамо два века Летописа Матице српске, најстаријег живог часописа у Европи, престоница нема ниједан часопис окренут књизи?

- Већ неколико година нису прекинули скандалозну истину да Београд НЕМА књижевни часопис који редовно излази. То није било откад се главни град описменио! Ако ове године није одређено свим библиотекама да имају први пут објављене две књиге Андрићевих есеја, ако по казни писцима нису откупљена сабрана дела, ако би се по присуству у списковима могло закључити да се у Травнику родио бољи писац од Андрића, ако главни уредник културе мисли да је његов главни посао да јавно брине о својим књигама и да на екрану води честе разговоре које може обавити у својој кући, ако на књигама уместо града у којем су изашле пише име установе, ако нам је у центру пинковање, заиста има превише разлога да културу, по природи ствари, у сваком мандату воде добри адвокати.

Колико књига ће садржати треће коло сабраних дела? Шта осећате док пребрајате своје наслове у низу?

- У трећем колу излази ускоро седам књига дневничких сведочења, из дана у дан, о општим појавама и личном односу према њима. Оно што осећам док пребрајам својих тридесетак књига у низу јесте питање пред истином да ли сам узалудно тако укоричио свој живот и живот стотина људи чије сам судбине приказао. О мени се искључиво говори као писцу романа о речима, али увек треба додати да ништа није једнако као човек и реч, да нема другог живог створа који уме да казује своју тугу или радост, оно што чини човека човеком. Речи су мостови међу људима. Испод њих протичу реке судбина и векова. Да није књига не би се знало да их је било. Кроз такве доказе се назире мој књижевни завичај који није само у једном месту.

Фото Д. Миловановић

Шта је неопходно предузети како бисмо трајно очували свој језик и писмо?

- У народима који брину о себи и свом цивилизацијском успону такво питање је давно решено. Језик је суштина сваког народа. Сваки језик живи на свом писму. То су вечна правила. Срби их добро знају, али и најбољи понекад дођу неспремни на час историје. Морамо ослушкивати сопствене речи и читати оно што је најбоље тим речима написано. А Вукова ћирилица је због своје једноставности пожељно писмо за цео свет. У заблуди су сви који мисле да није тако. Имамо рукописне књиге на ћирилици од јеванђеља из 12. века и штампане књиге од 15. века. То је довољан доказ да је ћирилица наше основно писмо.

Године 2009. када је Издавачки центар Матице српске у Новом Саду основао антологијску едицију "Десет векова српске књижевности" рекли сте да она настаје у жељи да буде објављено оно што недостаје нашој националној култури. Да ли је тај капитални подухват у потпуности заокружен?

- Уреднички посао почео сам у Сомбору, наставио у Матици српској, САНУ и Андрићевој задужбини. Свака од ових "станица" могла би да буде тема за посебан разговор. Зато ћу издвојити шест серија у САНУ, а у средишту су приступне беседе српских академика од 1886. до данас. То је истовремено сажета историја наше науке и уметности, приказ како се "калио" београдски стил у писању и казивању, именик људи који су обележили векове. Када смо пре петнаест година у Издавачком центру Матице српске покренули Антологијску едицију Десет векова српске књижевности, сањали смо да објавимо сто и педесет књига, а сада смо тај збир премашили и одабрали писце за трећу серију. Одвајамо из сваког раздобља, на свим наречјима и облицима српског језика, књиге и писце што су на најбољи начин обележили своје време. Стигли смо од Светог Саве и народне књижевности до наших савременика.

Фото Д. Миловановић

Књижевност не застајкује, предвиђа ли се наставак едиције?

- Посао се наставља, јер књижевност на српском језику нема краја. Тај подухват од националног значаја не бисмо могли остварити без подршке на републичким, покрајинским и градским конкурсима и без сталних претплатника. А када смо у Андрићевој задужбини пре осам година, после разних покушаја и елабората написаних на више места, кренули да о "свом трошку" објављујемо критичко издање Андрићевих дела, нико није веровао да ће ове године професорка Несторовић са девет младих сарадника тај велики посао завршити. Све су то такви подухвати да човек има право да буде задовољан што је њихов део.

Шта је показао недавни Међународни 67. сајам књига у Београду о положају наше издавачке делатности а шта говори о укусу читалаца?

- Сваки сајам књига се пресељава у куће својих посетилаца. Тамо наставља прави живот. Никад нећемо моћи да видимо колико је одједном отворених страница књига донетих са београдског сајма. Кад би се то могло снимити, добили бисмо слику највеће свечаности у укупној култури. А слика сајамске свечаности мало је друкчија. Издавачи су се устајали на својим местима и такмиче се како да истакну своју моћ или немоћ. На великом броју програма у салама које носе имена познатих писаца само понеко сврати од младих људи који пристижу у колонама. Али, то је још увек највећи догађај у нашој култури и једина смотра у култури коју у мало дана посете стотине хиљада људи.

У овом времену поремећених вредности када ни школарци више не читају лектиру од корица до корица већ сажетке на интернету, има ли књига у штампаном облику шансу да опстане?

- Сваки технолошки проналазак је проглашаван као смрт књиге. И сваки такав проналазак је књига победила. Тако је, јер је књига највећи човеков проналазак. Тако ће бити док буде људи.

Јавне библиотеке негодују поводом одлуке ресорног министарства да од 1. јануара плаћају по 15 динара на позајмљене публикације и траже да та одлука буде опозвана. Шта би се добило а шта изгубило доследним спровођењем такве одлуке?

- Књига живи док се чита. Као што човек живи док дише. Ударити порез на читање исто је као кад бисмо увели порез на дисање. То је данак на памет. Глобити човека који чита и библиотеку као кућу књиге равно је почетку примитивизма. Надам се да нисмо стигли у такво стање.

Фото Н. Скендерија

Јуна ове године поново сте изабрани за председника Управног одбора Задужбине "Иво Андрић". Актуелна серија "Нобеловац" отвара и питање - зашто каснимо са екранизацијама о достигнућима наших писаца?

- Драмски уметник Тихомир Станић својим ликом и даром није одменио надлежне установе али јесте постао једна од њих. Телевизијска серија није дошла одједном. Станић то припрема од оног дана кад је почео да као монодраму говори делове романа "На Дрини ћуприја". Има томе више од двадесет година. Да би човек јавно и верно приказао нечији живот мора му дати добар део свог живота. Није патетично јер је истинито. Андрић је одавно међу нама и у светској књижевности, једини који је учинио да српски језик добије Нобелову награду и буде преведен на педесет језика, али је тек после ТВ серије нагло порасла пажња за његово дело. Има доста српских писаца који заслужују да се о њима снимају серије и филмови, и то је рађено, али није увек било "у рукама Мандушића Вука"..

Нека победи знање и правда

У САНУ 7. новембра биће бирани нови редовни, дописни и инострани чланови. Академија тренутно броји 116 чланова. У чему се огледа важност ових избора, осим што ће чланство бити бројније?

- Од сваких избора, било где, увек добијамо мање но што смо очекивали. Можда ће сада у САНУ бити друкчије. Према именику предложених види се да ће се главна борба водити између оних који хоће да од оца све остане синовима и оних који хоће да од оца све остане и кћерима и синовима. Надам да ће победити знање и правда. То је друго име за САНУ.

Препоручујемо

Црна Гора

0 4

СПРОВЕШЋЕМО ВОЉУ НАРОДА И СРПСКИ ЋЕ БИТИ СЛУЖБЕНИ: Интервју - Андрија Мандић, председник Скупштине Црне Горе

03. 11. 2024. у 12:45

Култура

0 0

СВЕДОЦИ КРАЈА ЧОВЕЧАНСТВА: Интервју - Алфредо Џар, гост 60. Октобарског салона, славни чилеански уметник и архитекта са адресом у Њујорку

28. 10. 2024. у 16:20

Политика

0 0

ПРИШТИНА ЧИНИ СВЕ ДА ОТЕРА СРБЕ СА СЕВЕРА: Интервју - Данијела Вујичић, председница скупштинског Одбора за КиМ

28. 10. 2024. у 11:04

Култура

0 0

СВЕТ ЈЕ ПАСЈА ЗИМА, АЛИ И ОКЕАН ЛЕПОТЕ: Интервју -Душко Бабић књижевник и управник СКЗ, о новој књизи, писању, поезији, Сајму књига...

27. 10. 2024. у 20:28

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације