ДА НИСАМ ПРОШАО ГНЕВ ЗБОГ РАТА И РАСПАДА, НЕ БИХ ПИСАО: Словеначки књижевник Горан Војновић о свом лику Марку Ђорђићу и "јужњацима"

ЧОВЕК пише ако га нешто боли или ако нема одговор.

В.Ц.С.

 Управо зато се ја стално враћам неким темама - јер немам одговор, рекао је један од најпознатијих словеначких писаца Горан Војновић, који се прославио романима о јужњацима, тзв. чефурима или чефурјима, из Љубљанског насеља Фужине, саграђеног у доба социјализма за раднике несловеначког порекла. Међу њима је била и Војновићева породица.

Већ са првим романом "Јужњаци, марш", чији је јунак Марко Ђорђић, дете босанских Срба, кошаркаш и момак из Фужина, Војновић постаје познат и награђиван. Прославило га је то што је против њега 2009. покренуо поступак тадашњи в.д. директора словеначке полиције, у име својих колега, увређених и незадовољних тиме како их момци из Фужина доживљавају. Афера је завршена када је интевенисала министарка унутрашњих послова Катарина Кресал. "Чефурји, раус" су добили највећу словеначку награду Кресник и доживели филмску и позоришну поставку.

- Језик чефура је слободан. Ниси добро знао матерњи језик, причао си га само код куће, с родитељима, а у пубертету нико с родитељима не прича мног. У школи ниси добро знао словеначки. На ком год језику да си причао, правио си грешке и показивали су ти да грешиш. Онда измислиш језик - чефурски. Што више грешака правиш, то је боље. Обожавали смо чефурски јер је у њему све било дозвољено. Свако је имао неку своју мешавину, свако је доносио од куће своје језичко наслеђе. То је било ослобађајуће. Један од мотива да напишем ову књигу био је управо да сачувам тај језик, који је полако нестајао - рекао је Војновић у разговору са писцем и креативним директором Славољубом Станковићем, у оквиру програма "Боокинг Балкан", у београдском КЦ Град.

Када је писао прву књигу о Марку Ђорђићу, како је открио, мислио је да пише о свом насељу и комшијама, и да ће му то и бити читалачка публика. Изненадио се кад је схватио да је прича универзална, да су се многи у њој пронашли, па чак и "пензионерке из Метилке, с југа Словеније". Уједно, ниједна његова књига није имала толики успех у Србији.

- Изненадило ме је кад сам схватио да моје књиге читају и Швеђани, Руси, Пољаци, и да их разумеју. Да схватају тај осећај искључености, неприпадања, шиканирања. Марка Ђорђића је било лако заволети, јер је, без обзира колико био груб и псовао, био дете. Људи су га волели и праштали му. Одраслом Марку са 27 година, у мом најновијем роману "Ђорђић се враћа", не могу да опросте, јер је он бесан, огорчен, бруталан и није више дете. Он се враћа у Фужине после 10 година "преваспитавања" у Босни и ништа више није исто - ни Босна, ни Љубљана. Заправо, почео сам да пишем романтични, љубавни роман, кад је наишла корона. Био сам бесан због свега око себе и морао сам то некако да избацим напоље. Схватао сам да се три деценије после рата свет опет враћа у таму и мрак и био сам љут што је тако - испричао је Војновић.

Открио је и да се не слаже у свим схватањима са својим јунаком, али био му је потребан његов сиров језик да би испричао како се осећа. Марков језик је језик гнева, јер нигде није добродошао - у Словенији је јужњак, у Босни Словенац, чак му и љубав пропада јер су он и девојка различите вере, што смета и његовој и девојчиној породици. Балкански Ромео и Јулија.

И у осталим романима ("Смоква" и "Југославија, моја дежела") Војновић говори о ономе што га је дефинисало и тиштало. Кључне су, каже, две ствари: одрастање у Љубљани, у породици босанских економских миграната, и рат и распад његовог света. Био је љубоморан на вршњаке, којима је једина брига била да не пропусте аутобус или изгубе утакмицу. Нису имали појма о рату, једна другарица је била убеђена да се Хитлер звао Алфред. Ништа од тога није их занимало.

- Завидео сам им јер су имали красно детињство, а мене је рат чекао кад отворим врата стана. Знао сам да не могу код бабе и деде, моји родитељи су само о рату причали. Ни сами нису схватали шта се догађа, па нису могли ни мени да објасне. Али, оно што је лоше за живот, добро је за литературу. Да нисам то прошао, вероватно не бих био писац - констатовао је Војновић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације