ЗНАО ЈЕ ПУТ ДО ЧАРОВИТОГ СВЕТА: Велики српски песник Алек Вукадиновић преминуо у Београду у 87. години

АКО је неко свим својим бићем живео за стихове и дубоко веровао у њихов смисао и моћ, онда је то врсни и особени песник Алек Вукадиновић, који је преминуо у Београду, у 87. години.

Новости

Дуго је боловао и одсуствовао из јавности, али су његове песме остале живо присутне, тумачене и награђиване.

- Напустио нас је један од последњих великана савременог српског песништва, последњи представник језикотворне традиције која почиње са Костићем, преко Настасијевића, Винавера и свих оних песника који су се кроз светост мита приближили лирској метафизици - рекла нам је на вест о смрти песника Бојана Стојановић Пантовић, књижевна критичарка. - Духу Вукадиновићеве поетике својствено је непрестано превођење појединих сталних песничких мотива или топоса (кућа, гост, ловац, лампа, стрела, праг, квадрат, круг, угао, ружа, реч) у својеврсне појмовне, визуелне и поетске фигуре, чија се вишезначност управо огледа у одрицању од сваке референцијалности. Код овога се песника јавља потпуно поунутрашњење лирског субјекта, па се метафизички квалитет песама доима као особита перспектива из које се он оглашава, кроз интуитивно уочене битности "осећања предмета".

Рођен у селу Милановац код Пећи, Вукадиновић се школовао у Андријевици и Пећи, а од 1959. живео у Београду. Био је председник београдске секције Удружења књижевника Србије, уредник угледног часописа Relations. За Трећи програм Радио Београда коментарисао је културне и уметничке појаве од 1972. до 1979, а једно време водио је запажен курс креативног писања у Дому културе Студентски град. Као песник првом књигом "Први делиријум" огласио се 1965, а уследило је још десет збирки међу којима су "Кућа и гост", "Далеки укућани", "Укрштени знаци", "Божји геометар", "Песнички атеље". За последњу објављену књигу "У ватри се Бог одмара" добио је престижну награду "Меша Селимовић", чијем уручењу из здравствених разлога није могао да присуствује али је послао поруку у којој је навео:

- Награде су као антибиотици: залечују ране, крепе организам, подижу животну кондицију. Оне су ветар у леђа свим пловидбама, свим узвитланим и обасјаним јарболима, поринутим у светска пространства. Тамо где су оне нема тунела, нема мрака непостојања. Оне су Да животу. Да крвотоку. Оне су доказ да је у нама ватра живота саживела, да је ковина на којој сте радили права и да је подвучен знак једнакости између рада и резултата. Оне, те стваралачке ловорике, људском створу светле на свим раскршћима недоумица, неверица, болних преиспитивања, које тако често потресају наш живот.

За високо оцењене песничке збирке овенчан је и наградама које је тешко само побројати, а међу којима су "Бранко Миљковић", Змајева и Дучићева награда, "Лаза Костић", "Драинац", "Десанка Максимовић", "Јефимијин вез"... Живео је изузетно скромно, готово на ивици егзистенције, а због "техничких разлога" био је лишен, иако увелико заслужене, тзв. националне пензије. Та је неправда исправљена захваљујући текстовима у нашем листу.

Приликом уручења Змајеве награде за поезију, академик Љубомир Симовић је у беседи истакао:

- На архаично заснованом језику, Вукадиновић у низу својих књига исказује један чудесан и чаровит свет, у чијем мраку светле неке плаве жишке, и горе неке црне лампе, налик на лампе које смо гледали у вечерњим пејзажима Милене Павловић Барили. У тим мирисним мраковима, кроз које веје камилица, из којих искрсавају неки чудни пси, налик на црне или плаве љубичице, песник пева "песме невида и нечуја". Он у том мраку сања и гради "за сложне госте сложну кућу", он се усхићује кад пред њим, као видик, искрсну "кровови један до другога", и кад види да је "седам кућа" сложно стало под "један кров".

У завршници текста о поезији Вукадиновића, објављеног у зборнику у издању Задужбине Десанке Максимовић, Мирослав Егерић записао је ово:

- Силазећи у ониричке зоне, до њега неиспитане, увидима који показују изврсну моћ и осетљивост фантазије, као и радозналост духа који прониче људски проблем у сусрету са неизвесним, велики песник дао нам је прилоге високе "прозорљивости" ума, имагинације и деликатне брижности за аутентичне путеве песничког стварања. Ронећи у дубине подсвесног у човеку, успео се до импресивних висина поетског прозрења.

У неколико интервјуа за "Вечерње новости" Вукадиновић је са забринутошћу говорио о убрзаном и обездуховљеном развоју нових технологија:

- У једној песми написао сам вапијући и молбени стих: "Заустави, Боже, стопи убрзања". Са друге стране, општи дух користољубља, свођења света вредности на робу, још један је крупан прилог овом развоју бездуховља. То су све нуспродукти генералног кретања ове цивилизације на постаменту технолошког. Кад се изгуби постамент исконског и хуманистичког, онда почиње криза. Али увек треба да се присећамо оног Хелдерлиновог: "Где је опасност, расте и спасоносност". Ово осећање наде и вере у човека треба стално да нам греје срце.

Сахрана великог поете биће обављена данас у 14.15 часова на Новом бежанијском гробљу.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације