МОЛИЈЕРОВА МАШИНЕРИЈА БЕСКОРИСНОГ ДЕЛОВАЊА: Интервју - Никола Завишић, редитељ, о вечерашњој представи у Народном позоришту

ПОСЛЕ више од две деценије, Молијеров "Уображени болесник" враћа се вечерас премијерно у Народно позориште и на Сцену "Раша Плаовић", овог пута, у поставци Николе Завишића.

фото Ј.Бобник

Редитељ је на истом месту пре деценију и по поставио представу "Играјући жртву", уследили су "Важно је звати се Ернест", "Избирачица" и "Илузије", да би се сада одлучио за чувени наслов француског комедиографа. Зашто?

- Молијер је један од камена темељаца људског постојања. "Уображени болесник" је природан избор јер, реално, живимо у прилично болесним временима, у сваком смислу - каже Никола Завишић. - Мислим да је огледало које је Молијер поставио испред свог Аргана и целе околне свите, нешто што се у овом времену види и треба преиспитати. Изабрао сам Ивана Босиљчића за главну улогу, јер још од "Избирачице" желим да поново с њим нешто да радим у Народном позоришту.

о Има ли "уображеног болесника" без "уображеног друштва", оних који подржавају његову опсесију?

- Било нам је веома важно да окупимо што више младих глумаца с новим сојем идеја, талентованих и виспрених. Много је улога, свака је заокружена на добар начин и даје прилику да глумац покаже шта зна и уме. Направили смо тако "кишу метеора", где сваки метеор има шансе да се истакне, а све под вођством највећег од свих болесника у том болесном окружењу. Говоримо о машинерији бескорисног делања, друштву поквареном до сржи, у коме је Арган главни покретач свих тих бесмислених и апсурдних страхова. Ми, заправо, говоримо о друштву које се боји болести, не схватајући да је само - болест. То је на основном плану, али смо хтели да проширимо контекст, не задовољавајући се пуком интерпретацијом. Занимала ме је чињеница да је 17. фебруара 1673. Молијер играјући Аргана, на четвртом извођењу, пред крај представе почео да кашље. Био је туберкулозан, кашаљ је покушао да прикрије смехом... Успео је некако да заврши представу, али је неколико часова касније преминуо. Интересантно је и страшно како је судбина једног од највећих комедиографа успела да све то симболички заврши на сцени.

о Да ли његов самртни ропац на представи, где као болесник завршава живот, на филозофски начин сугерише да је "уображени",заправо, био стварни болесник?

- Управо тако, он је себе дотукао радећи. Не постоји комплетнији позоришник од Молијера у историји театра, изузев Шекспира. Не само да је играо у свим својим комедијама, да је писао, већ је био и управитељ трупе у оквиру Краљевског позоришта Луја XIV. Морао је за краља да ради и друге ствари, припрема дворске свечаности, маске за балет у Версају... Буквално се убио од посла и умро у 51. години. Говорили су му (а и тиме се бави представа) да те вечери не излази на сцену, ипак, није дозволио да се извођење доведе у питање.

фото Народно позориште у Београду

о Биће у вашој представи и живе музике, плеса, балета. Дочарава ли то атмосферу на краљевском двору?

- Користимо све оно што до сада нисам видео ни у једној другој инсценацији код нас: увод и интермеца између чинова. Осим забаве за краља (који је код нас присутан на представи), глумци су свесни да их он гледа, али док иза спуштене завесе чекају следећи чин брину да ли ће Молијер моћи да настави.Фиктивно се налазимо у 17. фебруару и играмо последњег "Уображеног болесника" с писцем у главној улози. Тако уз комичан, постоји и мало дубљи емотиван моменат...

о Молијер је у сваком лику изоштрио једну доминантну особину, што даје комични ефекат. У суштини, и у животу се препознајемо по тој једној, изразитој особини?

- Очигледно је био мајстор скенирања људског духа и понашања, посебно баждарен да препозна најлицемернија,најлажнија и најумишљенија наша лица. И зато је свака његова комедија сецирање те једне особине као што су незнабожност,промискуитет, верско лицемерје. Овде је у питању хипохондрија, изразита себичност и немар за друге, подређивања свега себи и болести која не постоји. А тиче се, заправо, болести ума и духа, не тела. Таквог појединца околина додатно обмањује сопственим лицемерјем. Зато смо направили "блесави" каламбур различитих превара на сцени, од лекара који хоће да опељеши Аргана, до његове преваре оних који га варају и раде му иза леђа.

о Говорите о болести духа, у једном од претходних интервјуа истакли сте да је наше време шизофрено и да нико није у стању да објективно сагледава ствари?

- Јасно је да не живимо у најбољем могућем времену, иако бар нема директног рата. Последице пропадања духа не можемо ни да осетимо, та растрзаност је одлика нашег доба. У целој распамећеној цивилазицији, имамо и свој спецификум дељења и раслојавања друштва, што је толико страшно и тужно да чак нема смисла говорити о томе. Једино што можемо је да покушамо да нађемо неки мир, у себи или око себе. Молијер нуди тај микросвет и микроживот, с којим можемо да се смејемо.

о Светло је у вашим представама увек инспиративно, на који начин ће овог пута бити у функцији?

- Код Молијера радње су прилично статичне, све се дешава у Аргановој соби. Пошто имамо генијални декор и сценографију Јелене Радовић и костим Суне Кажић, визуелно располажемо изузетним простором за игру. Инспирација нам је версајска соба огледала, цела сцена је у рефлексијама. Светлосно - драматуршки простор је подељен на реалност и илузију, тако да соба постаје и апстрактан простор његове маште. Сва интермеца, мини-сцене, светлосно су другачије третирана.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације