ПРИЧА ЈЕ УВЕК ОТПОР ЗАБОРАВУ: Интервју - Сунчица Денић, књижевница

ВОДИЛА ме је идеја да се у књизи види страдање српског народа на Косову и Метохији. То страдање није увек отворено, уз силу; није само пуцање из аутоматског оружја или ракетно уништавање човека. Свесна сам да тема може бити тумачена као анахрона; историјски, политички и емотивно склона асинхронизацији. Поједини јунаци у роману сведоче да без Косова и Метохије не постоје, као што поједини новац од нужне продаје имања користе као могућност релаксације и хедонизма.

Фото приватна архива

Ово, поводом романа "Селфи из Бергена", у издању СКЗ, истиче Сунчица Денић (1956), универзитетски професор, песникиња, прозни писац и књижевни критичар.

Стиче се утисак да сте се у књизи трудили да што верније и аутентичније представите трагичне судбине српског народа на КиМ.

- Безмало је моје писање аутобиографско, мада су често посреди велике и широке слике и приче, налик на епове, на драмски склоп, сведен у оквире монолога, дијалога и нарације; на писање постављањем питања, уверавајући себе и свет о битности реченог. Као о значају борбе, на пример. Проговарањем и о најтежем, оглашавамо се као неко/нешто што постоји, што траје, што нечему/некоме може бити од користи. Нешто што се супротставља суровости разних неспоразума, неегзистенције, несреће, нељубави...

Роман почиње на необичан начин, са навођењем три новинска интервјуа, од којих су два из "Вечерњих новости"...

- Роман почиње интервјуима монахиње Февроније из Пећке патријаршије, монахиње Исидоре из манастира Гориоч и монахиње Анастасије из манастира Девич. Сматрам да је такав увод најближи за оно што ће се у даљем току романа говорити, најпре о женама, тј. о стању у којем су женски ликови или актери или наратори. Ту се види својеврсна аутентичност стања о којем је реч. Тај модел наративности отвара многе перспективе.

Првенствено је фокус стављен на највредније што човек носи, које чак излази из димензије рационалног, када се стаје на црту пред самим Исусом, коме су се монахиње заклеле на чување свете косовскометохијске земље, као и цркве. Мати Февронија наводи речи своје мајке уочи замонашења пред Други светски рат: "Жива цркву не напуштај!" Та и слична веза са онима који су битни и драги (родитељ, Бог, завичај) створила је један посебан канон у целој монашкој "косовској гарди".

Пишете како није тешка само судбина оних што су остали на родној земљи, на Косову и Метохији, већ и оних који су отишли. Њима је истинска мука: "и што нису тамо" и што су "ту где јесу".

- Носталгија је у роману делом својеврсни литерарни чвор, кључан за обликовање живе легенде и узрока неналажења места среће. То се у већини случајева претвара у тзв. утопијски хронотоп. Он повремено доводи до оног бахтиновског нејединства, када су временско-просторне одредбе одвојене у удаљавању те линије као што су то Косово и Метохија, са свим вредностима и усудима. Прогоном се мења историјски пут; прогоном се мења и животни пут.

Из романа се може наслутити ваша забринутост путевима којима иде савремена цивилизација, у којој много тога постаје неизвесност.

- И то је општа слика виђења и доживљаја. Човек не може бити имун на свет око себе. Књижевност такође. Књижевно дело реагује на "исклизнућа". Једна од горућих актуелних, тј. савремених концепција у данашњем друштву је утапање и културне географије у колективни простор. У једнострано моделирање. То би, с једне стране, могло бити добро када је уметност у питању, али и ризик и опомена за могуће циљне глобалне креације, такве и истине које као једине одрживе јесу моћне, али и опасне. С друге стране, креације деструкције и аутодеструкције рађају причу о неизвесности. А прича би пак требало да долази као продужење, као трајање, као отпор забораву и као подстицај сталној обнови и борби.

Једна од јунакиња романа је Вера Ценић, жена јаког кова коју сте добро познавали и са којом сте били пријатељ.

- Да! Вишедеценијско пријатељство са Вером Ценић, првом женом доктором књижевности из Врања, ауторком два култна романа о Голом отоку, и са њеним супругом, др Градимиром Ценићем, легендарним хирургом, исто голооточанином, обогатило ми је живот. Од првог дана мога доласка у Врање, до њиховог упокојења, били смо као породица. Елем, пишући у књизи о Вери правим паралелу између Бергена у Угљару код Приштине, мог Бергена, насељу за избеглице из разних места Косова и Метохије, Косовце који нису отишли ван Косова, затворени у својој тишини и тузи, и злогласног Голог отока, правог затвора у којем су Вера и Градимир, тада заљубљени студенти, провели најлепше године своје младости. Могуће је да нас је прича о нашим затворима спајала све време стварања наше слободе у Врању.

Како изгледа данас књижевни и друштвени живот у Врању, чега сте се такође дотакли у роману?

- Пишући о књижевном и друштвеном животу у Врању, Борином, како све чешће то иде једно са другим, износећи не баш популарну слику о граду у којем живим и кога сматрам другим завичајем, ја сам се, заправо, огласила једном врстом благе критике или губитка, имајући на уму не само стање у Врању, већ однос који долази из већих, јачих, бољих градова, "културнијих", како овде кажу. Књижевни живот из Врања слови за простор са маргине. Верујем да би многи погранични градови могли да се пронађу у овој квалификацији. Тај локализам, од тема до језика, видан је као највреднији реални елемент одавде, ипак је извесна врста занемаривања књижевног гласа. У књизи цитирам често присутну реченицу угледних писаца и критичара који долазе на манифестације Бори у част:

"Па, Бора је већ све рекао!", што је својеврсна немоћ ангажовања малобројних писаца и прекобројних аутора одавде. Ето, то је та слика посматрања, као што је то и себепосматрање, селфи стање, нереално у великој количини. "Од млого глава не боли", кажу Врањанци, ослањајући се на јужњачко гостопримство старо више од девет векова.

Из књиге дознајемо да нисте послушали савет мајке: "Ћути кад ти се највише говори". Ипак, има смисла писати и у време "Када се нагомилава безнађе"?

- О томе са годинама све чешће размишљам, речи мајке би требало слушати нарочито онда када ти се најмање допада савет или нека врста задатка. То би можда имало смисла за ову врсту комуникације са медијима, за оно што је изложено јавности, за оно време када човек не зна да ли је боље нешто чинити или не чинити. То не подразумева само бекство од одговорности! У томе би се могла наћи нека врста логичног, али и емотивног тиховања, у којем би било места за решење, за праштање или пак за одлуку да се смелије актуализује битан подухват. Острашћеност, попут тог говорења/стања када "ти се највише говори", носи са собом некритички став, као што може да носи недовољно добро завршен посао, исхитрено радовање успеху, не видевши пре тога оно "не". Могуће још, од тога сам пак најчешће полазила, да су те речи ипак биле речи брижне и обазриве косовске мајке, чувара бројне породице, куће, земље, реда и мира.

Скромност постала мана

Мање сте присутни, као што се чини да сте сами изабрали ту врсту ненаметљивости?

- Било би сувишно говорити о значају медијског присуства уметника, поготово када је о књижевности реч. Ненаметљивост је, изгледа, мана данас. Сећам се комеморације у лесковачком Дому културе поводом смрти Николаја Тимченка, када је извесни господин говорио о Николају као о важној личности и добром новинару, завршивши своје пригодно говорење тако како је ипак "Тимченко имао велику ману. Био је претерано скроман". То ми је до данас најтужнија реч о покојнику. И није ми жао ако грешим.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације