БЕЗВРЕМЕНА ЗДАЊА РУСКОГ ГРАДИТЕЉА: Узбудљива књига "Београдски опус Николаја Петровича Краснова (1922-1939)" Сање Кипроскип

СВОЈ раскошан седамнаестогодишњи опус архитекта Николај Петрович Краснов је градио у периоду комплексних стилских преплитања на југословенској архитектонској сцени, која је обухватала коегзистенцију академизма, српско-византијског стила, модернизма, фолклоризма, ар декоа, као и елемената закаснеле сецесиjе.

Фото Колекција Милоша Јуришића

У оваквој консталацији Краснов је предано радио на изградњи репрезентативног идентитета Београда, при чему је својим особеним уметничким изразом, заснованим на тековинама руског империјалног академизма, значајно допринео архитектонској трансформацији престонице. Преданим радом и импозантним делом Краснов је стекао истакнут положај у београдској међуратној архитектури.

У закључку своје књиге "Београдски опус Николаја Петровича Краснова (1922-1939)" пише историчарка уметности Сања Кипроски, којој је, бавећи се овом темом за свој мастер рад на београдском Филозофском факултету, под менторством професора Александра Кадијевића, припала престижна 55. награда Спомен-збирке Павла Бељанског.

Foto: Фото Архиц Југославије/Историјски архив Београда/Колекција Милоша Јуришића

POGLEDAJ GALERIJU

У овој студији, објављеној на више од 300 страница, ауторка је, како наглашава у рецензији професор Кадијевић, слојевито описала, прецизно периодизовала и прегнантно тумачила градитељски опус руског архитекте у српској престоници, од његовог доласка са Малте, 1922, до смрти 8. децембра 1939. године:

- Као аутор исказао се на грађевинама различитих габарита, типова и функција, почев од стамбених и пословних, до дворских, управних и сакралних. Посебно се афирмисао у архитектури монументалних државних здања - подсећа професор Кадијевић. - Иако је о Краснову последњих деценија често писано у домаћој културној историографији, мср Кипроски употпуњава представе о значају и вредности његовог рада. Понудила је методолошки савремену, концепцијски компактну, аксиолошки доследну и језички јасну интерпретацију.

У темељној и детаљној биографији Краснова, из периода пре доласка у Србију, у овој књизи се, између осталог, наводи да је рођен 23. новембра 1864. године у селу Хоњатино, Коломенског среза Московске губерније, удаљеног око сто километара од престонице. Да је већ са 12 година уписао Московско училиште сликарства, вајарства и архитектуре и да је за своје прво самостално дело, 1883 - идејни пројекат "Несагориве позоришне зграде за 1.500 гледалаца" освојио Малу сребрну медаљу Московских удружења уметника. Био је ожењен Аном, са којом је има ћерке Олгу и Веру, и сина Михајла, а 1900. учествовао је на славној Светској изложби у Паризу. Пре одлска у емиграцију, најзначајнија дела урадио је на Јалти...

- Архитекта Николај Петрович Краснов са породицом стиже у Београд 1922. године, подстакнут тежњом за егзистенцијалном сигурношћу колико и жељом да се поново посвети пројектовању, које је његов живот испуњавало готово три деценије на Јалти - пише Сања Кипроски. - Непосредно по доласку запослио се у Архитектонском одељењу Министарства грађевина. Високо образован, с богатим искуством он се врло брзо афирмисао на архитектонској сцени, о чему сведочи и велики број пројеката које је извео у Београду.

Његову баштину у нашем главном граду, наиме, чине неке од најзначајнијих грађевина: зграда Архива Србије, палате Министарства финансија краљевине Југославије (Влада Србије), Министарства шума и руда и Министарства пољопривреде и вода (данашње здање Министарства спољних послова), зграда позоришта "Мањеж" (касније Југословенско драмско позориште), фасада зграде Јакова Челебоновића, ентеријер палате Народне скупштине, делови дворског комплекса на Дедињу, пилони моста краља Александра и Црква Ружица на Калемегдану. Смештена у Београдској тврђави, ова црква подигнута у 19. веку на темељу народног предања, обдновљена је почетком треће деценије 20. века, управо према плановима Краснова, као његов први реализовани пројекат у Каљевини СХС, на коме је учествовао и архитекта Хриснаф Виоградов.

Велики број значајних здања подигнутих између два светска рата у Београду, био је разлог што су Краснова често сматрали повлашћеним, дворским архитектом, што у свом раду Сања Кипроски одлучно демантује, тврдећи да је његов положај био заслужен и резултат вештине и посвећеног приступа пројектовању. У прилог томе наводи и чињеницу да је конкурс за Бели двор на Дедињу добио Александар Ђорђевић, а не руски архитекта, и да је то доказ како није имао безрезервну подршку и наклоност краљевске породице:

- Тумачењем обимног ангажмана и плодног стваралаштва архитекте Краснова у Краљевини искључиво као резултата симпатија и наклоности краља Александра, негирала би се велика стваралачка енергија коју је архитекта поседовао, као и бројне карактеристике које су га одвајале од савременика. Красновљев разнородни опус плени слојевитошћу, монументалним изразом, као и извесном безвременошћу. О значају његовог дела у престоници сведочи и то што је веома велики број објеката које је пројектовао завредео статус споменика културе. Његова одлучност, високе уметничке вредности и финкционална просторна диспозиција, удуржене са историјским значајем објеката довеле су до тога да су данас неке од најистакнутијих институција Републике Србије смаштене у здања која је академик Краснов пројековао - закључује Сања Кипроски у књизи коју је објавила Спомен-збирка Павла Бељанског.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације