СЛИКА НАПУКЛОГ ВРЕМЕНА: Ауторски текст - 90 година од рођења Данила Киша

ИАКО Данило Киш није волео механизам општих места, пригодности и дословности (њима је претпостављао "боговску измешаност" датума, тема и поступака), ова сезона ће у српској књижевности протећи у знаку деведесете годишњице његовог рођења.

Фото Из књиге "Венац од трња за Данила Киша", Архипелаг

Да је жив, Данило Киш би сада напунио 90 година. Отпловио је преко реке смрти у педесет четвртој. То се догодило 15. октобра 1989. у Паризу, у улици Артир Грусије број 16, где стоји плоча која потврђује да га је француска престоница уврстила у своје топографске знаменитости. У Београду нема таквих плоча на зградама у којима је становао - од Студентског града на Новом Београду, преко Палмотићевe и Ранка Тајсића, до Улице Милоша Поцерца. А још 1959, у есеју "Излет у Париз", Киш је писао о радости повратка у Београд као у "матичну луку":

"С тим ми је осећањем, да сам једном заувек пронашао своју матичну луку, било лако кренути на пут."

Волео је тај Париз у коме се, како је говорио, издавачке куће раменом додирују с књижарама и ресторанима. У овом граду прешао је трновит пут од бродоломника до витеза.

Витеза уметности, за шта га је прогласило француско Министарство културе.

У тестаменту исписаном руком у Паризу месец дана пред смрт, Данило Киш ипак је дао предност Београду и затражио да овде почива. Тако је и поступљено, не без гунђања дела чаршије због православног обреда који је такође примењен по Кишовој жељи.

У Алеји заслужних грађана, на Новом гробљу - то је сад она планина на којој сахрањујемо великане - посмртни остаци Данила Киша почивају испод мермерне плоче на којој стоје, уз његово име, само године рођења и смрти.

Ако икоме, њему су на надгробној плочи могле бити исписане речи које су уклесане на гробу једног Римљанина: "Прах му је овде, а слава му је посвуда!"

Зато што Данило Киш ниједан дан од тада није био мртав, нити ће бити заборављен док живи српски језик.

Фото Из књиге "Венац од трња за Данила Киша", Архипелаг

Иако је био космополита и светски путник - "вагабунд са маштом без кочница", како је једном себе описао - Данило Киш је свуда писао на српском језику; на том језику је и постао писцем. Овај језик је његова права отаџбина, иако се данас неколике културе отимају о Кишово дело.

Киш је био неуморан у борби за највише стилске вредности српског језика и српске културе: постао је поуздана мера вредности те културе. У њој се огледају Кишови најбољи текстови. Вукући са собом наслеђе локалних битака, мирисе нашег поднебља учинио је блиским и оним читаоцима који не познају изворно "матерњу мелодију" српског језика. Заједно са Кишом - који, уз Андрића, Црњанског, Павића и Зорана Живковића, спада у најпревођеније српске писце - и српски језик учествује у глобалној авантури савремене епохе.

Данило Киш, дакле представља репрезентативну деоницу наше књижевне и опште српске културне баштине. Његов стег је довољно видљив са најразличитијих тачака осматрања.

Препознатљив је толико да му, шта год да о Кишу напишете или кажете, све иде у прилог и повећава интересовање за његово дело. Већ сада је, на различитим светским језицима и на различитим меридијанима, о Кишу објављено четири пута више књига него што их је он сам написао. И те књиге - међу које спадају и две прилично критичке, из пера нашег писца који више од деценије живи у Канади - увећавају славу и отвореност не само српске културе већ и самог неумрлог Данила Киша. Како је једном рекао Кишов пријатељ Петер Естерхази, мађарски писац који је такође у међувремену отпловио преко реке смрти, код Киша имамо и смрт и бесмртност у истој личности.

Фото промо

Тема умирања провлачи се кроз Кишово дело као неизбежна нит. Борба са смрћу, кратко предсмртно смирење и укрцавање на Харонову барку присутни су у многим Кишовим романима и приповеткама, посебно у причама "Апатрид" и "Дуг". У овој другој није тешко препознати Андрића, једног од тројице књижевних узора или књижевних родитеља (друга двојица су Крлежа и Црњански).

Притиснут неизлечивом болешћу, нарочито после 1986, Киш није био равнодушан ни према сопственој смрти и ономе што ће остати после њега. У једном разговору из новембра 1986. цитирао је, као себи блиске, Хајнеове стихове:

"Верујте, више волим загрљај једне читатељице него славу после смрти."

"У исто време - напоменуо је тада Киш - није немогуће да бих, приликом преласка реке смрти у Хароновој барци, волео са собом понети своја целокупна дела. Питам се да ли би било лакше тако умрети".

Та дела остала су иза Киша као корпус који битно обележава домете српске књижевности, представљајући нас свету, и нама самима, и као народ с културом, а не само с историјом.

Фото Маристела Величковић

Како је једном рекао, позајмљујући од Фукоа синтагму "проза света", Киш је разнородним прозним жанровима исцртавао трагичну горчину двадесетог века и "многострукост света" у коме су предоминантне теме логори, опресија, истребљење, "историја бешчашћа", патња и идеолошки фантазми као "легло смрти". Отпор насилничким идеологијама Киш је третирао не само као политички већ и као етички задатак; као неку врсту онтолошког начела.
Мање је познато да је Киш - изузев приповедака, романа, драма, есеја и превода са чак пет језика - читавог живота писао и поезију, штавише, да је започео стиховима и свој опус завршио стиховима. Познат по ригорозности према ономе што је написао, Киш је за живота објавио десетак песама, а само њих четири-пет сматрао је вредним да би биле сачуване. У неколико наврата себе је назвао "пропалим песником". Невелики Кишов песнички опус од тридесетак песама помаже, ипак, да се боље разуме извориште лирске енергије која је обасјала његове романе и приповетке.

Укупно, укључујући и "расути терет" из заоставштине о којој с монашком посвећеношћу брине Мирјана Миочиновић, Кишов опус обухвата петнаест томова, што није мало за писца који је живео само 53 године, који је био строг према речима и писао само када се, како је говорио, "вода попне до грла".

Оштар критичар сваког парохијализма и конзервативизма у књижевности и култури, критичар владајућег менталитета једног напуклог времена, фолклорног кича и национализма као идеологије баналности, корифеј постмодерне прозе, био је у сталном дијалогу с конвенцијама, жанровима, цитатима, документима с биографским елементима који, после укључења у прозу, мењају статус - постају фикционални и прерастају у проширену метафору.

Мајстор ерудитских игара и аутор поетичких и аутопоетичких текстова у којима се аутономност уметничког чина брани с великим, дотле незабележеним енергетским напоном, писао је сваки свој текст као да му је први, поправљајући и мењајући верзије од три до седам пута.

Имао је среће са својом посмртном славом. Иако је било довољно времена да буде заборављен, то дело, избрушено руком мајстора, и плаћено немерљивим личним искуством, одржава Киша у видокругу и критике и читалачке публике као истинског културног хероја модерне српске и светске књижевности.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације