СУДАНИЈА БРАНКА ЋОПИЋА ИЗМЕЂУ ХУМОРА И ТРАГИЧНОГ: Четири деценије од одласка најпопуларнијег и најчитанијег Српског писца

БРАНКО Ћопић је, без сумње, био најпопуларнији и најчитанији српски и југословенски писац. Био је то по дару и по остварењима.

Фотографије: Архив САНУ, Музеј Југославије, из књиге „Десет портрета и десет разговора“, Инстаграм@херцеговина и херцеговци, Фејсбук, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија

БРАНКО Ћопић је, без сумње, био најпопуларнији и најчитанији српски и југословенски писац. Био је то по дару и по остварењима. Тиражи његових издања били су толики да се говорило, док је био жив, да би се Ћопићевим књигама могао поплочати пут од родних Хашана до Београда. У књигама је духовито и непоновљиво разгаљивао све писмене генерације. Ђаци су га читали са великом радошћу, а старије генерације, без труна зависти, биле су уверене да је он најсрећнији човек у Југославији. Зато су сви били затечени и пренеражени вешћу о Ћопићевом одласку, као да је отишао најдражи укућанин.

Нису ни слутили да је иза Ћопићеве претпостављене и ненатруњене среће деценијама био живот у великој драми.

БИО је 26. март 1984. године. Бранко Ћопић излази из свог стана, ту негде око "Београђанке", највише београдске палате, и одлази до хотела "Москва". У ресторану на спрату наручује кафу и дуго гледа на Саву. Части конобаре, ваљда први пут, и то позамашном свотом...

- Који је повод? - питају конобари.

- Имам, верујте, велики разлог - одговара Бранко.

Силази до моста. Окреће леђа згради Централног комитета, прескаче ограду и стрмоглављује се на бетон. Сутрадан штур извештај у новинама. Нервно растројство...

Нигде питања зашто... Зашто је Бранко Ћопић био први књижевник кога је после рата јавно напао највећи син народа и народности, најауторитативнији човек земље, Јосип Броз Тито, проглашавајући за лаж његову наивну истину? Нигде питања зашто је Ћопић био једини писац с посебним досијеом у Градском комитету Савеза комуниста Београда као и у Удби, који је затворен тек почетком седамдесетих година прошлог века. Ово  самоубиство надноси се, и данас, као нека мрачна сенка, над његовим богатим делом. Однео је у смрт многа питања. И своја, и наша.

* * * * * * * * * * * *

БРАНКО ЋОПИЋ ОД НАОКО РЕЖИМСКОГ ПИСЦА ДО СВОЈЕВРСНОГ ДИСИДЕНТА

СВЕДОК РАТНИХ СТРАДАЊА И ПОРАТНОГ УКУСА ГОРКОГ МЕДА

БРАНКО Ћопић је крупна и веома занимљива културна, књижевна и историјска појава. Најпопуларнији, најплоднији и најтраженији српски писац. Нема кућне библиотеке без неке његове књиге, било за најмлађе било за одрасле.

Тиражи његових издања били су толики да се говорило, док је био жив, да би се Ћопићевим књигама могао поплочати пут од родних Хашана до Београда. Уметник у пуном смислу те речи, мајстор пера који је умео да дочара илузију природног тока живота као нико пре њега.

Вероватно најизворнији приповедач српске књижевности поникао са вуковске и кочићевске жиле куцавице. Писац поливалентних могућности, који је неговао готово све књижевне родове и врсте.

Фотографије: Архив САНУ, Музеј Југославије, из књиге „Десет портрета и десет разговора“, Инстаграм@херцеговина и херцеговци, Фејсбук, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија

Животна путања Бранка Ћопића такође је необична. Водила га је од омиљеног, наоко режимског писца до својеврсног дисидента који је два пута приман и два пута искључиван из Комунистичке партије.

Рођен је 1. јануара 1915. у Хашанима, у Босанској Крајини, на граници двају царстава, аустријског и турског. Отац Вид био је Крајишник, а мајка Соја Личанка. Говорио је да је „пола Босанац – пола Личанин“, а одрастао је у сенци Грмеча. За оно време, и оне крајеве, ретко и необично име добио је по песнику Радичевићу. Основну школу похађао је у родном месту, гимназију у Бихаћу, а учитељску школу у Карловцу.

ДИПЛОМИРАО је педагогију на Филозофском факултету у Београду, где је потом живео као професионални књижевник и уредник дечјих листова „Пионири“ и „Змај“. У Београду је трагично окончао свој живот 1984. године.

У последњем рату у Босни и Херцеговини, крајем злосрећног двадесетог века, родна кућа Бранка Ћопића је срушена и спаљена, а пишчева бронзана биста испред куће - скраћена за главу. Ћопић се у једној прилици исповедао овако: „Мој дјед Раде био је необичан човек.

Фотографије: Архив САНУ, Музеј Југославије, из књиге „Десет портрета и десет разговора“, Инстаграм@херцеговина и херцеговци, Фејсбук, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија

Његов зачарани свет, сав саткан од бајки и маштарења, месечине и прозрачне свиле михољског лета, био је својеврсни свет октобра, али оног нашег крајишког, смиреног, златног октобра у рану јесен, о Михољдану, када су нам у кућу долазили драги гости, кад је све било пуно прича и обиља, кад је и мачка била сита и мирољубива, а бик дебео и безбрижан... Ти дедови октобарски дани представљају основну ризницу свих мојих правих литерарних мотива. Одатле сам кренуо и почео да стварам свет по лику и подобију овог честитог, душевног и на свој начин праведног човека.“

Као јединство језичко-уметничке репродукције стварности, плод ауторових стваралачких операција, Ћопићев опус нуди богато сведочанство о времену и људима. Као привидан миметички свет с извршеном литерарном трансформацијом предметне у представљену стварност, он приморава читаоца да поверује у њега као животну појаву; није посреди уобразиља о могућем животу, већ израз и сенка живота који јесте и који нас окружује; јамачно, реч је о аутору раскошног и разноврсног дела.

* * * * * * * * * *

Права литература је чврсто повезана са животом

ВЕЗУЈУЋИ на духовит начин ауторове наслове с његовим животописом, Борислав Михајловић Михиз даје општи именитељ опуса српског класика: Своје „босоного дјетињство“ овај „занесени дјечак“ провео је „под Грмечом“, „испод змајевих крила“, „у царству лептирова и медвједа“, упијајући заувек у своје радознале мале очи „живот у магли“ својих „планинаца“ и слушајући бајке „испод крњег Мјесеца“. „Магареће године“ школовања у суседном градићу и студије у Београду биће само припрема за „сурову школу“ рата који је бануо као „пролом“ у свет његове планине, у којем одувек „орлови рано лете“.

Ту је уз „огњено рађање Домовине“ почело Ћопићево „ратниково прољеће“ са „росом на бајонетима“ и уз прасак првог и „глувог барута“. Одратовао је уз младиће какав је био „Николетина Бурсаћ“ и старчекање какав је био „Вук Бубало“ свих седам офанзива и онда у Београду почео да живи „горки мед“ оне последње „осме офанзиве“. За цело то време уз „бронзану стражу“ сећања писао је оно што је запазио око себе и у себи.
А запажао је много.

Ћопићева култура и поетика почивају на природној једноставности и непосредности народног певања и приповедања. Дијалог са усменом традицијом, са оним што се узима као најлепше у нашем наслеђу, видно је обележје Ћопићевих дела. Усмена традиција даје делу српског аутора општост, слојевитост, отвореност, нешто од чаролија народног приповедања. Приповедање код Ћопића није процес фиксације, већ процес преображавања и инсценација мисли и емоција. Вештина обликовања слика испољава се у контрапунктској оркестрацији игре симболике и буквалности, у преображају значења у облик и облика у значење. Дело има карактер природног, оставља привид да је поникло од себе, из унутарње клице саме ствари.

Фотографије: Архив САНУ, Музеј Југославије, из књиге „Десет портрета и десет разговора“, Инстаграм@херцеговина и херцеговци, Фејсбук, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија

Држећи се начела Аристотелове поетике, аутор реконструише ликове и радњу објективно, у више потеза, темељно, до танчина. Имагинација је ту ради компоновања и декомпоновања животног реалитета.

Сам је говорио: „У свему што сам написао има врло мало измишљеног.“

ОПИСУЈУЋИ послератну колонизацију својих земљака, романсијер се распитује за околности и прилике, обилази терен на који су они пристигли. Маштом и инвенцијом, приповедач гради један нови свет, аутентичан,који се узима као ауторски. То су слике и догађаји преломљени у приповедачкој свести, утемељени на равнотежи објективног и емотивног, стварног и уобразиљског. Респект животне грађе не приземљује и не кочи размах, не укида границу између привида и истине.

„Литература је чврсто повезана са животом“, говорио је Ћопић. Ван сваке сумње, први знак распознавања приповедачког опуса јесте ослон на непосредну стварност, на своје тле, на Босанску Крајину. Песник је инспирацију налазио у бајковитим причама, у чудним јунацима и бојевима, као и у причама дједа Рада и стрица Ниџе. Занимао га је обичан човек који не одудара од других својим положајем, заточен, с нижеразредним статусом у друштвеној хијерархији. Пустиња сеоског живота, сиромаштво „као један од узрока душевних мука“, иманентни су његовој поетици. Као код Кочића, у жаришту је Босна, земља са мало боја и живота, чији се људи боре против немаштине и тегобе. Љубав према својој дедовини и народу је тема која се природно подразумева.

Градитељи пруга и путева, људско братство југословенских народа, отаџбина која се брани безграничним пожртвовањем. Исто тако, боје палету опуса српског песника, приповедача и романсијера. Од посленика духовне њиве, а не као приповедач из забаве и разоноде, Ћопић гради дело прожето дахом истине, једну комплексну, нестилизовану реалност. Са осећањем за поезију живота, песник и приповедач полази од стварности појмљене еластично, са размахом имагинације, надасве нијансиране, лирски пројектоване.

* * * * * * * * * *

Туга бронзане страже у осмој офанзиви

ДЕЛО овог уметника је својом литерарном и животном истинитошћу више од повесне и биографске грађе; може се поуздано рећи, уметност виђенога и доживљенога; у њему је аутобиографско стилотворни континуитет, штавише, један записан животопис. Управо, опис административног наслова 12-XII-1939, увече чиста је биографија од слова до слова. Реч је о тексту базираном на примесама из раног детињства; тo je рад о ауторовим укућанима, најменицима, школи, самој животној стварности.

Писац изражава дубоко човекољубље и топле симпатије према људима који с муком опстају и који једу бајат хлеб. Приповетке „Старо дубоко корење“, „Ћуранова снага“, „Ускршње јутро Тодора Мандића“, „У планини“, Двије усамљене руке“, „На слободи“ и „Крвава мука“ говоре о големој људској сиротињи.

Индикативна је и прича „Помоћ из општине“ о старцу Цвији Прокићу, коме општина као сиротињи додељује сто динара. У недоумици које све потребе да намири: од поправке крова своје трошне кућице до подераних опанака, старац на крају одлучује да од државне помоћи купи себи покров и буде сахрањен као човек.

Фотографије: Архив САНУ, Музеј Југославије, из књиге „Десет портрета и десет разговора“, Инстаграм@херцеговина и херцеговци, Фејсбук, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија

Као и код аутора песме „Остајте овдје“, Ћопићеви земљаци, због тешког живота, избављење и спас налазе у туђем свету. Одлазак трбухом за крухом, у америчке и аргентинске руднике, где се снага расипа,описују наслови „Растанак“, „Заточеник“, „Земља које нема“. Писац је ексклузивни репрезент поетике тескобе и сувоте.

Живи сведок ратних страдања и трагичних последица, „рапсод епске песме“, сугестивно је проговорио о нашој народноослободилачкој борби, о херојској прошлости и тековинама борбе против непријатеља. Запажене су књиге песама: „Огњено рађање домовине“, „Пјесме“, „Ратниково прољеће“; те стихови „Гроб у житу“ и „Пјесма мртвих пролетера“. О тешким временима и суровој цени слободе, издвајају се стихови о болу мајке која прима посмртно одликовање за свог погинулог сина, народног хероја. Потресна је завршна мисаона и осећајна слика: Затим је мајка, свечано и крадом, Кад је поноћна ура одзвонила, Умјесто иконе ставила знамење И бесмртном се сину поклонила. („Херојева мајка“)

НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКА борба је потпуније представљена у ширим наративним формама. „Пролом“, „Глуви барут“ и „Делије на Бихаћу“ широка су епска слика о данима устанка. Послератни период, згоде и доживљаји, цивилни стил живота народних бораца, описани су у романима „Не тугуј бронзана стражо“ и „Осма офанзива“. Ћопић, коме се придружују и Добрица Ћосић и Михаило Лалић, подиже ратну тематику на виши естетски ниво, без црнобеле технике.

Књижевни јунаци нису личности које постоје само у речима. Саздани пишчевом имагинацијом и инвенцијом, синтеза појединачних биолошко-биографских категорија, они функционишу као утеловљење конкретне и, уједно, изузетне личности изграђене од реалних особина и квалитета. Из рата или мирнодопских времена, од крви и меса, који живе од хлеба и соли; читаоци их памте и говоре о њима као о својим рођацима. Насрадин-хоџу, Мартина, стрица Ниџу, дједа Рада, Јовицу Јежа, Станка Веселицу, Јовандеку Бабића и многе друге краси добра душа, простодушност, урођена ољуђеност, чисто срце. Груб и простодушан, крајишки митраљезац Николетина Бурсаћ је најрељефнији лик.

Притиснут људском немаштином, популарни муслимански лик Насрадин-хоџа додатно је несрећан због опште људске беде и невоље, због безмерног сиромаштва. Зато он свој сиротињи, било из редова Турака, Влаха, Хрвата или Јевреја, даје последњу шаку самлевеног брашна; у исто време, незбринутима поклања новац прикупљен за подизање нове џамије. Сиротиња је, истиче писац , васељенска мука; нема ко да притекне у помоћ и нахрани незасита и гладна уста, „нема млина који сиротињи може намљети“.

Ван сваке сумње, Ћопићево дело поседује књижевну лепоту, неки унутарњи квалитет који остаје изван читаочевог обзорја. Дубоко у функцији људског живота и бивства уопште, оно опстаје ако је у извесном степену нејасно, дисперзивно, и у силуети; неодређеност и нечитљивост у једном рецепцијском контексту поседује већу естетску вредност него одређеност смисла. Ћопићево дело препоручује његова аутономна естетска вредност; извесно, није посреди еманација апсолутне ауторске самосталности, која може пренебрегнути утицај књижевног наслеђа и лектире. Управо најиндивидуалнија и најчистија постигнућа потичу из дубоког корена традиције, усмене књижевности превасходно.

* * * * * * * * * *

Хумор је обичном човеку потребан као со јелу

КАО И ОСТАЛЕ Подгрмечлије, аутор је волео хумор „као крух“. Шала, досетка, сатира, иронија, алузија као облици испољавања доживљаја смешног, исказују најдубље човекове слободе, манифестација су љубави према животу и животне ведрине. Хумор, истиче песник, улепшава живот, шири радост и ведрину у нашем невеселом животу. 

Фотографије: Архив САНУ, Музеј Југославије, из књиге „Десет портрета и десет разговора“, Инстаграм@херцеговина и херцеговци, Фејсбук, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија

„Питом и склон хумору, Бранко Ћопић се нашао окружен суморним ћутљивим Крајишницима, истим таквим планинама из којих надолази мећава, студен или јесенске тешке магле, или обилне летње кише, па се његов хумор дубоко завукао у ту земљу, као многе животиње које је са пуно симпатија описивао у збирци дечјих прича У свету лептирова и медвједа, надајући се пролећу и топлом, радосном сунцу“ (Славко Леовац). Тврд и тежак живот нуди хумор преливен сетом, нимало весео.

ПИСАЦ КОГА НАРОД СМАТРА СВОЈИМ

ДОБРИЦА Ћосић високо је ценио књижевни и људски лик Бранка Ћопића, с којим се дружио све до Ћопићеве трагичне смрти. Оцењујући га у склопу свеукупне српске савремене књижевности,Ћосић је написао да је реч о „најпространијем приповедачком, епском и лирском, социјалном, моралном и психолошком захвату у природу, и у колективну свест и судбину сеоског народа Босанске Крајине“. Иако је пре свега писац свог завичаја, Крајине, Ћопићево дело - према Ћосићевим речима - припада целини сеоске цивилизације српског народа, која је јединствена по вуковској духовној основи: „Ћопић је писац кога народ сматра највише својим, кога најбоље разуме, над чијим књигама разговара, тугује и смеје се. Нема писменог човека у овом народу који није прочитао бар по неку Ћопићеву страницу”.

У КЊИЗИ Писци мога века (2002), Добрица Ћосић је уврстио Бранка Ћопића у књижевнике који су битно утицали на његову литерарну биографију. Ћопић је први живи писац кога је Ћосић видео. То је било у јесен 1944. у Београду - док су обојица још носила војничке униформе - у мензи Централног одбора Уједињене антифашистичке омладине Југославије.

Фотографије: Архив САНУ, Музеј Југославије, из књиге „Десет портрета и десет разговора“, Инстаграм@херцеговина и херцеговци, Фејсбук, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија

Ћосића је, на првом сусрету, Ћопић донекле разочарао, јер се непрестано смејао и засмејавао људе око себе. „А ја тада нисам могао да замислим да се писац смеје“, записао је Ћосић. Кад га је последњи пут видео, на седници САНУ, који месец пред трагичну смрт, Ћопић је, сећа се Ћосић, имао „лице најнесрећнијег човека кога је видео“.

На вест о Ћопићевом самоубиству, Ћосић је изјавио како се стрмоглавио у бетон најомиљенији и најчитанији српски писац, бајковити маштар и најхуморнији дух наше савремене књижевности, успешан, славан и богат човек који је запао у депресију и занемео у страховима и некој угрожености, у зебњи за своје голо постојање. Одгонетајући живот и смрт Бранка Ћопића, Ћосић је казао да нас она опомиње и указује на потребу да се разјашњавамо са собом, да бисмо боље разумели своје моћи и одговорност, а „највише своје немоћи у овом опаком и слуђеном свету“.

Песников хумор је помешан с лириком, збиљом и сетом, покапан трагиком и дозом горчине; смех је на рубу смешног и жалосног, од којег се реципијент наједном нађе у међупростору трагике и ведрине. У песми, која се узима као узор љубавне поезије, „Мала моја из Босанске Крупе“, доминирају осећање неумољиве ефемерности и баладичан тон:

Сад је касно, већ ми коса сиједи,Гледам Уну, ћути као нијема,Залуд лутам улицама знаним, Све је пусто, тебе више нема. Еј, године, немерљиве, скупе!Збогом, мала, из Босанске Крупе.

Доминира смех благотворан, питом, бодар, доброћудан, без примеса злобе и подругљиве жаоке. Како је приметио Тихомир Петровић, читаоцу понекад није лако да установи праву природу Ћопићевог хумора, да повуче црту између лирског и меланхоличног, веселог и тужног, разгаљивог и горког.

* * * * * * * * * * * *

ПИСАЦ ДЕЧЈЕ ВЕДРИНЕ У ВРЕМЕНУ КОЈЕ ЈЕ НАДМУДРИЛО И ДАВИДА ШТРПЦА

СУДБИНА БОГАТА ПАТЊОМ И ИЗУБИЈАНОМ ДУШОМ

ЋОПИЋЕВА естетика конотира са осећањем животног задовољства. Склад, фини и идеални облици, унутарњи ритам, пружају реципијенту истинско задовољство, оно безинтересно интелектуално уживање. Кадшто се учини да песник и приповедач не говори ништа ни духу ни срцу, већ производи само пријатно голицање уха; очараност која се осећа при читању јесте у мајсторству уметника, у стварности претопљеној у перспективистичку слику и илузионизам, у естетски  уређеном исказу.

Рекло би се, ниједна практична делатност није сасвим лишена естетичких црта. Књижевно стваралаштво, као најневиније од свих занимања, исто толико је нужно интенционално колико и сви други значајни послови. Нека врста духовног инжењерства, Ћопићево песништво разголићено промовише социјално-когнитивна усмерења и однос према друштву. Под „притиском времена прогресивних чињеница“, стегнута снажним обручем једне идеје, Ћопићева реч на посебан начин придоноси напретку и преуређењу социјалног поретка. С ореолом борца nародноослободилачке борбе, аутор је носилац и пропагатор националне свести и сејач идеја које ће пустити у народу дубље корене. У служби уско постављених циљева и у униформном систему вредности, дело је, можда би се могло рећи, подређено васпитању и идеалима пролетерске револуције; није погрешно претпоставити да је, у некој мери, данак естетској подобности и императиву актуелне стварности. Непорециво, пред нама је сликовит идејно-естетски документ.

Књижевно постигнуће српског аутора обележавају искреност и одсуство прорачунатих намера. „Порука“, уколико о њој говоримо, није контаминирана пропагандом, горопадна, нестопљена жаром песниковог емоционалног пламена.

Фотографије: Архив САНУ, Музеј Југославије, из књиге „Десет портрета и десет разговора“, Инстаграм@херцеговина и херцеговци, Фејсбук, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија

ЗНАМЕНИТИ критичар Драган М. Јеремић о томе каже: „Као сви значајни писци, и Ћопић није регионални писац, иако је као, уосталом, и Фокнер или Ками – писац једног региона. У његовом Подгрмечу или Босанској Крајини, види се, наравно, много шта од специфичности босанске вековне ситуације: живот људи разних вера, традиција, народности, менталитета, али увек и нешто општељудско. Његов Николетина Бурсаћ је, као и Хашеков војник Швејк, у ствари, универзалан лик, а да не говоримо колико је универзалан Ћопићев хуманиста Насрадин-хоџа. Као и Андрић, Ћопић је својим делом на ненаметљив начин увек афирмисао братство свих народа и људи Босне, али не само ње него и читавог света, заступајући хуманистичко разумевање и споразумевање свих људи света без позе и помпе, апстрактних фраза и лепих обећања. У том духу, у приповеци ’Човјече, не љути се’ он каже: ’И кад год мислим о миру и пријатељству међу народима, ја не замишљам ни заставе, ни ватрене говоре…’ “

У својој „Историји српске књижевности“ Јован Деретић пише: „Чим се појавио, Ћопић је схваћен као Кочићев наследник: после дугог чекања Босанска Крајина добила је новог приповедача, достојног свог књижевног претка. Кочић је био лектира Ћопићеве младости и до краја остао његов узор, а уз њега и други велики приповедач Босне, Иво Андрић. Од њих је понео дубоко осећање за земљу, људе и језик. Друге Ћопићеве књижевне симпатије из младости: народна песма, Љуба Ненадовић, руски реалисти, посебно Гогољ, Чехов и Горки, откривају претежно традиционалну оријентацију овог писца, ближу старим реалистичким приповедачима него савременим писцима, модернистима и западњацима.“

ПЕСНИК по вокацији, Ћопић излива снажна осећања и речитост страсти; поетска реч је „егземплар језика у његовој естетској функцији“. Стиховни конструкт је хармонична игра мисли и осећања, парадигма лаке и чисте форме; складиште бескрајно разноликих осећања, сновности и ритма. Наоко друкчији од животно-практичног, метафоричан, језик превари хоризонт очекивања адресата навиклог на изненађења. Визију лепоте, снажна и језгровита осећања, песник остварује у лирици. Управо топлина изражених осећања, расположења и преживљавања неодвојиви су од мисли. А опет, нарочито лирика није лишена сна, непрозирности и нестварности; лирско „ја“ сједињено је с мотивом, исказан је сам уметник, а поруке су ионако мање важне.

Поглед је управљен у сопствену душу, окренут самом себи, „одсутан“ за све што лежи изван ауторовог видокруга. Осећања и расположења, нераспознавање личног од објективног, спољног од унутарњег, дају Ћопићевој лирици атрибут општељудског, чине je свежом и блиском.

* * * * * * * * * *

Паничан страх нових скоројевића од „Јеретичке приче“

БРАНКО ЋОПИЋ је аутор књига приповедака „Под Грмечом“, „Борци и бјегунци“, „Горки мед“, „Башта сљезове боје“, остварења која слове као репрезентативни пример српске прозе. Приповетке „Последњи калајџија“, „Браћа“,„Не тражи Јазбеца“, „На рампи“и „Магарац са чељадећим ногама“ писане су по свим правилима књижевне теорије: концентрација на један догађај, заплет, динамички развој радње, хронотоп, ритам и јасан крај; карактерише их наглашена драмска напетост.

Непорециво, аутор једнако има у својој оптици актуелну стварност (сећам се да нас је као студенте обилато помагао током јуна 1968, дајући поприличне финансијске прилоге - што директно, што преко Удружења књижевника Србије, чији је члан управе био још од првих послератних дана). Иако, наиме, његовој „голубијој природи није нарочито лежала сатира“, он мотиву и теми прилази на духовит и подругљив начин, извргава подсмеху лажна јунаштва и настојања да се живи на лак начин,осуђује бирократију и жигоше људске слабости.

Фотографије: Архив САНУ, Музеј Југославије, из књиге „Десет портрета и десет разговора“, Инстаграм@херцеговина и херцеговци, Фејсбук, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија

Премда Ћопићева сатира није била отровна, јер се више ослањала на хуморне досетке и анегдоте, а редовно је садржала и „присенку праштања“, повремено је долазило до крупних неспоразума с властима којима је засметала и та количина сатиричне проницљивости. После објављивања „Јеретичке приче“ у „Књижевним новинама“ (22. августа 1950), гнев бирократије био је толики да је Ћопић био одлучио да престане с писањем прозе о болестима нових скоројевића и о све очигледнијем нескладу између прокламованих моралних начела и нове стварности.

КАД ЈЕ, 29. ОКТОБРА исте године, на Трећем конгресу АФЖ у Загребу, Ћопић баш од Тита био јавно укорен с говорнице, његовој мајци Соји - која је такође била делегат, и седела у другом реду - гласно се отело:„Не, мој Бранко није такав, он никада не лаже…“

„Уплашио ми је мајку“, коментарисао је Ћопић касније тај непријатни инцидент.

Сам Ћопић био је мање уплашен. Више је био увређен понашањем својих колега писаца, који су га јавно нападали уместо да га бране. Вероватно по налогу с високог места, Ћопића је напао, у наредном броју „Књижевних новина“, земљак и блиски пријатељ Скендер Куленовић, потом Велибор Глигорић, а нису изостали ни оштри текстови непотписаних аутора. „Књижевне новине“ су тада излазиле седмично, а главни уредник био је писац и првоборац Јован Поповић… У разговору са Османом Карабеговићем и другим босанским руководиоцима, на Брионима, 10. априла 1959, Тито се дотакао и књижевних радова Бранка Ћопића. „То је човјек који убија душу наше омладине“, казао је шеф државе и Партије. Дан касније, у сличном тону, на истом острву,Тито је тражио од директора листа „Комунист“ Цвијетина Мијатовића да „оштрије удари“ по „Ћопићевим свињаријама“ у којима се изругује ратним и послератним првацима. „Његова је душа четничка“, казао је тад Тито о Ћопићу, и додао: „Сами смо за то криви. Требало је да га одмах, још у почетку,  постепено политички ликвидирамо и онемогућимо у друштву.“

* * * * * * * * * *

Скоком с моста у лету описао време у коме смо таворили

СЛИЧНЕ неспоразуме изазвала је, три године касније, хумореска „Избор друга Сократа“, објављена у „Нину“, чији је директор био Ћопићев партизански садруг Антоније Исаковић.

Ћопића су спасли од хапшења, али не и од искључења из Партије, што му је као првоборцу и школском писцу тешко пало. „Нисам спреман да пишем сатиру у кооперацији с Градским комитетом“, рекао је Ћопић Владимиру Дедијеру после саслушања пред партијском комисијом.

Иако малобројне, Ћопићеве сатиричне приче стоје на почетку послератне српске и југословенске сатиричне литературе. Овај писац први је у нашој култури започео критику социјалних неједнакости у новом друштву, исмевао бирократски себичлук, раскорак између изговореног и стварног, екламаторство, извитоперавање изворних начела и друге болести некадашњих првобораца и револуционара; критичарима је сметало што се Ћопић оштрим ставом оглашавао пре званичника, стављајући  се, у неком смислу, изнад и испред Партије.

Млади српски сатиричари из тог периода отишли су, следећи Ћопићев траг, знатно даље, критикујући још оштрије и продорније слабости и аномалије послератног друштвеног система.

Говоримо, дакле, о најпознатијем песнику детињства и ведрине. „Да се нисам бавио дечјом литературом, не бих се до краја изразио“, признао је сам песник. У књижевној критици је ујамчено да је Ћопић као песник за децу надмашио Ћопића песника за одрасле.

Фотографије: Архив САНУ, Музеј Југославије, из књиге „Десет портрета и десет разговора“, Инстаграм@херцеговина и херцеговци, Фејсбук, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија

Један реалистичко-имагинативни свет, игрив и прозрачан, са свим чарима, деца и дечје игре, у основи су песниковог опуса. „Смисао да се дечјој уобразиљи примакне на најинтимнији начин и да у томе не буде схваћен као писац који се додворава, у овим делима досеже даровитост неких наших и страних класика дечје литературе“, написао је Воја Марјановић.

У царству медвједа и лептирова живи један свет нежан, жедан живота и светлости сунца; то је живописан свет инсеката, паука, птица и медведа, који се одушевљава и опија животом. Скрећу пажњу наслови алегоријске форме, подобни хоризонту дечјег очекивања: „Чаробна шума“, „Шумске бајке“ и „Јежева кућица“. Без икакве сумње, ауторове стиховане приче, налик баснама и бајкама, творевине су завидне естетске вредности.

Пре него што је кренуо у последњу шетњу Ћопић је руком написао поруку, Фотографије: Архив САНУ, Музеј Југославије, из књиге „Десет портрета и десет разговора“, Инстаграм@херцеговина и херцеговци, Фејсбук, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија

ВЕЛИКИ КОЗЕР, кога су сви радо примали у друштво и разгаљивали се његовим досеткама, ипак је у дубини душе био меланхолик који,  с годинама, постепено запада у депресију. Све теже се сналазио у времену „које је надмудрило и Давида Штрпца“, како је рекао Матија Бећковић. Пријатељу и колеги Антонију Исаковићу рекао је после књижевне вечери поводом четрдесете годишњице издавачког предузећа „Просвета“: Не ваљам. Ништа не ваљам. Ево, само да знаш да не ваљам...

И Матији Бећковићу се једном био поверио речима: „Мене ће, изгледа, стријељати…“

Пријатељима с којима је шетао поверавао се како се плаши да неће имати довољно средстава да плати пореске дажбине и станарину. Добрица Ћосић видео га је овако: „Успорио му се корак, стамњивао му се свет.“

ЗЛУРАДОСТ ПОЛТРОНА И ПАНИКА КУКАВИЦА

У ПОТПИСАНИМ и анонимним реаговањима на „Јеретичку причу“ Ћопићу су стављане и бесмислене примедбе, попут оних да је у наслову и тексту (зло)намерно употребио појмове из теолошке литературе (јерес и јеретик).

Критикована је и илустрација (уз причу) познатог карикатуристе Зуке Џумхура; нагађало се ко би све могао стајати иза ликова које је Зуко нацртао, као и о месту збивања и вили у којој се радња догађа (Дубровник, по свему судећи).

Ћопића су посебно погађале речи из Титовог говора у којима се тврдило да писац „није добронамјеран“ и да је „изнио неистину…једну ствар која је просто немогућа“. Ондашња штампа понављала је Титове речи, па и став: „Тако наши умјетници не могу уживати симпатије нити руководећих људи нити наших народа“. Иза ове реченице извештачи су, као по команди, стављали напомену у загради: („Једнодушно одобравање“).

Фотографије: Архив САНУ, Музеј Југославије, из књиге „Десет портрета и десет разговора“, Инстаграм@херцеговина и херцеговци, Фејсбук, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија

У Ћопићевој заоставштини, која се чува у Архиву САНУ, налази се писмо које је насловљено са „Драги друже Вељко“.

Верује се да је било намењено револуционару и Ћопићевом познанику Вељку Влаховићу, али је остало непослато.

Изражавајући чуђење и жалост због бројних злурадих коментара којима је почашћен од знаних и незнаних, Ћопић пише и ово: „Једино само чврсто знам и вјерујем: пут којим сам кренуо частан је и достојан правог народног књижевника. Не стидим се и не кајем што сам ударио линијом сатире, иако ми је било познато да ћу против себе изазвати гњев оних који су погођени сатиром, сумње добронамјерних другова који ме добро познају, протесте примитиваца и људи ненавикнутих на критику и слободну демократску ријеч, и најзад - злурадост полтрона и панику међу кукавицама.“

У понедељак, 26. марта 1984, око 14 сати, Ћопић је, „изубијане и напукле душе“, изашао из стана у центру Београда и кренуо ка савском мосту који се зове по једном другом Бранку, Радичевићу. То је мост под којим је, педесет година раније (1934), провео прву београдску ноћ, јер га, неким неспоразумом, није сачекао земљак код кога је требало да преспава (потоњи сликар и професор Милош Бајић).

Пре него што је кренуо у последњу шетњу Ћопић је руком написао поруку, Фотографије: Архив САНУ, Музеј Југославије, из књиге „Десет портрета и десет разговора“, Инстаграм@херцеговина и херцеговци, Фејсбук, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија

По облачном и тмурном дану, Бранко Ћопић је шетао, сам, до 19 сати, а онда је прекорачио ограду моста и стрмоглавио се на бетон. Тако је сâм ставио тачку на свој плодан, узбудљив и непоновљив животопис.

Пре него је кренуо у своју последњу шетњу, Ћопић је, на радном столу, оставио ову руком писану поруку:

Сам је крив за своју смрт. Вадили су га из гована многи добри другови па није помогло. Био је то Хектор, амбасадор Мексика, сада је у Турској, и Селим Нумић и Ратко Новаковић, и Цица, бог је убио дабогда! И његови бројни читаоци, али ништа није помогло. Помозите јој да преживи ову моју бруку и срамоту, ако је икако могуће!

Збогом лијепи и страшни животе!

Март мјесец 1984. године! Бранко Ћопић

Много година касније (2006), у својој „Књизи задушница“, Брана Црнчевић је песникову смрт видео овако: „Ћопић је скоком с моста у лету описао време у коме смо таворили.“

* * * * * * * * * * * *

СМЕХ ЈЕ ОЗБИЉНА СТВАР: СВАКА ИДЕЈА СЕ КРОЗ ХУМОР МНОГО ЛАКШЕ ПОПУЛАРИШЕ

ПИСАЦ ЈЕ СЕБИ НАЈБОЉИ ЦЕНЗОР

БРАНКО Ћопић је живео у пространом стану у главној београдкој улици, близу раскрснице зване „Лондон“. То је адреса на којој је и седиште Српске књижевне задруге. У суседству му је, спрат више, била Десанка Максимовић, с којом је одувек био у пријатељским односима.

Ћопић је ту живео са супругом Богданком, коју су пријатељи звали Цица, а он понекад, нарочито кад је добро расположен, Цица-Маца. Богданка је била дечји лекар. Бранко је волео децу, а та љубав била је обострана. Ипак, писац није био баш срећан што људи често ноћу зову телефоном његову супругу тражећи лекарске савете за болесне малишане. Он је рано одлазио на спавање, а будио се зором. После прве јутарње кафе седао би за писаћи сто и читао и писао до ручка.

Сами нису имали деце. Пошто Бранко није поседовао возачку дозволу, докторка је возила „мерцедес“ који је писац купио од добрих хонорара пристиглих за високотиражна издања његових књига на разним странама, и у земљи и у иностранству. Викендом би супружници обилазили планинска и бањска места по Србији и Југославији, а преко лета путовали су аутом по Европи, чак и до Француске и Шпаније. С тих путовања јављао би се пријатељима, међу њима и Иви Андрићу,  разгледницама, с духовитим коментарима. У обимној кореспонденцији Драшка Ређепа, која још није детаљно истражена, налази се и једна из Холандије, с репродукцијом познате Бројгелове слике „Вавилонска кула“ из музеја у Ротердаму. На полеђини је Ћопић написао: „Ово су почели градити Југословени, па им је нестало пара, а онда се посвадише око језика. То је оно библијско смјетеније јазиков.“

ЋОПИЋЕВ СТАН био је испуњен књигама, сликама и различитим уметничким предметима донетим са путовања. У радној соби доминирао је велики дрвени сто натрпан такође отвореним  књигама и свескама.

Фотографије: Архив САНУ, Музеј Југославије, из књиге „Десет портрета и десет разговора“, Инстаграм@херцеговина и херцеговци, Фејсбук, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија

Изнад њега, урамљен Ћопићев портрет који је израдио Божидар Јакац, са стране слике Јована Бијелића, Исмета Мујезиновића и других. Писац је читао више књига истовремено и паралелно писао више текстова, најчешће оловком. На столу је било много оловака разних боја и, неочекивано за искусног писца, мноштво гумица. Као да је ђачић, Ћопић није прецртавао већ гумицом брисао погрешно започету реч или мисао.

Више пута био сам Ћопићев сабеседник у његовој радној соби. Из његовог стана одлазили бисмо на књижевне програме које сам организовао, а неколико пута и на Вуков сабор у Тршићу, док је то била велика општенародна свечаност (доласком досовске власти, 2000. године, саборовање у Тршићу сведено је на ниво мале сеоске приредбе).

Фотографије: Архив САНУ, Музеј Југославије, из књиге „Десет портрета и десет разговора“, Инстаграм@херцеговина и херцеговци, Фејсбук, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија

Једном сам, средином јануара 1976. у том стану интервјуисао Ћопића за емисију „Недељно поподне“ Телевизије Београд. Повод за разговор био је излазак књиге „Башта сљезове боје“, којом се писац враћао својим раним темама, па и страховима накупљеним у време рата. На самом почетку књиге, у писму мртвом пријатељу Зији Диздаревићу, Ћопић исписује и ову, касније много пута цитирану реченицу: „Прије него ме одведу, журим да испричам златну бајку о људима...“

* * * * * * * * * *

Волео је да до паса буде академик, а надоле академац

ТАЈ ИНТЕРВЈУ се можда чува у архивама РТС, али ја за ову прилику нисам могао да га пронађем. Датум сам реконструисао према посвети на књизи коју сам тада добио од Ћопића (17. јануар 1976). Тај разговор запамтио сам и по томе што је у Ћопићев стан, заједно са мном, нахрупила екипа од 13 телевизијских посленика - камермана, сниматеља тона, расветљивача, оних који брину о безбедности људи и технике, и сл. Толика гунгула, за разговор од десетак минута, поприлично је нервирала Бранка Ћопића, али је он све ипак стрпљиво издржао. На крају свршеног посла, док смо пили кафу коју нам је докторка Цица скувала, Ћопић је упитао једну младу девојку из екипе која је држала у руци некакву фасциклу: „А ти, душо, какву функцију имаш у овом нашем подухвату?“ Кад је девојка објаснила да је њен посао да саговорнику понуди на потпис уговор и унесе у њега број жиро-рачуна (тада је Телевизија хонорисала учешћа у разговорима и, чак, давање краћих изјава), Ћопић је шеретски прокоментарисао: „Богами, изгледа да није лоше радити на нашој телевизији јер се тамо за младе и лијепе дјевојке налазе баш одговорна задужења...“

Од разговора које сам са Ћопићем водио за новине, сачувана су два. Први је објављен у „Нину“ од 20. јануара 1974, а други у недељнику „Зум репортер“ августа 1975. Интервју за „Нин“ вођен је за време ручка који је у част Бранка Ћопића приредио тадашњи главни уредник Драган Марковић, угледно име српског журнализма (аутор сценарија ТВ серије Отписани). Ручак је био организован у „Политикином“ клубу на 13. спрату здања у Македонској 2а (сада Трг Политике). Осим Марковића, били су присутни и уредници Велизар Савић (спољна политика) и Жика Богдановић (култура).

Фотографије: Архив САНУ, Музеј Југославије, из књиге „Десет портрета и десет разговора“, Инстаграм@херцеговина и херцеговци, Фејсбук, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија

ЋОПИЋ ЈЕ ПОВЕО са собом блиског пријатеља Душана Костића, писца и новинара. Још на доласку Ћопић је, представљајући пријатеља, рекао: „Од мојих вршњака, највише волим да будем са Душком Костићем, посебно кад разговарам са новинарима. Он се разумије у политичке ствари које ја добро не контам. Увијек је добро имати га за савезника...“

Седео сам при дну стола, бележећи пажљиво Ћопићеве досетке, и дометнувши понеко питање између његових отворених и духовитих исказа на најразличитије теме. Од онога што није ушло у новинску верзију интервјуа, а записано је у мојој бележници, преписујем Ћопићеву самоироничну досетку о академицима, у које је и сам спадао: „Што се мене тиче, више бих волео да до паса будем академик, а од паса надоле – академац!“

Пошто за столом није било ниједне жене, чуо се за време тог ручка и разговора још по који виц на еротске теме. Весели разговор уз добро вино потрајао би још дуже да се на вратима ресторана у неко доба није појавила висока и крупна жена љутитог погледа. Ћопић је само добацио „Мац-мац“ и нагло устао, повукавши за собом Душана Костића. Брзо се поздравио са свима и захвалио на пријатном дружењу. Напоменуо је да треба да иде у неку посету, на шта је био заборавио. Смркнута жена која је – пошто се није вратио кући у договорено време - лично дошла по њега, била је Ћопићева супруга Богданка, Цица-Маца, коју је од присутних познавао једино Душан Костић, иначе њихов кум.Убрзо се читаво друштво разишло - неко на починак, а неко на редакцијске задатке. Од онога што сам забележио, у наредном броју „Нина“ (1.202) изашли су само Ћосићеви одговори без питања. Наслов тог текста гласио је: „Смех је озбиљна ствар“.

* * * * * * * * * *

Многи занесењаци постали су велики ратници и хероји

ЗА ОВУ ПРИЛИКУ изостављам уобичајени увод, у коме се скицира место Бранка Ћопића у послератној српској и југословенској сатири. Ћопићеви одговори на моја питања гласили су, према тадашњем „Нину“, овако:

„Одавно негујем хумористички и сатирички поглед на ствари, али ми се чини да сам прва права проверавања доживео у рату. Пред публиком сам тада наступао рапортима у стиху, који су имали форму писма. Та пецкава писма читана су на такозваним усменим новинама, било пред народом било пред војском. Била су потписана са Бранко Ћопић, партизан, јер сам с конспирацијом тада - као и сада уосталом - слабо стајао. Написао сам двадесетак писама-рапорта, али су се сва изгубила. Данас бих многе своје лепо укоричене књиге дао за само једно умашћено писамце; у рату сам схватио да су народу хумор и сатира потребни као со јелу.“

„Пишући Николетину Бурсаћа и друге књиге, схватио сам да хумористичко штиво веома брзо стиче популарност код публике. И не само то. Видео сам да се једна идеја кроз хумор може популарисати. Многе озбиљне и тужне ствари лакше се приме, прогутају, ако се дају кроз смешну причу. Још је Његош, мислим, рекао: „На свијету ништа љепше нема, него лице пуно веселости.“ У стравичним данима рата, хумор делује као мелем на рану. Ни смрт није ништа кад је у нама, и око нас, смех. „Бјеж’мо, браћо, побједа је наша“, говорили смо у шали, али никад нисмо само бежали. У свим великим и преломним тренуцима Народноослободилачке борбе било је пуно смеха...Смех је озбиљна ствар. Хумор и револуција - мислим да су те две речи нераскидиво везане, јер имају извориште и утоку у човеку. Полазе од њега и враћају му се.“

Фотографије: Архив САНУ, Музеј Југославије, из књиге „Десет портрета и десет разговора“, Инстаграм@херцеговина и херцеговци, Фејсбук, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија

„Многи наши писци описивали су хуморне ситуације из последњег рата. Имали смо, и имамо, дивне књиге, и текстове расуте по новинама и часописима. Али, нешто запиње кад неке смешне ствари из НОБ треба пренети на велики или мали екран.

ЧУДИ МЕ, рецимо, оволика повика на серију „Филип на коњу“. Пажљиво сам гледао све епизоде. Таквих симпатичних неспретњаковића као што је Филип Брзак, језичави школарац и вртиреп, било је у нашој револуцији. Мени ту ништа не делује измишљено и вештачки, напротив... Колико ја знам историју нашег ратовања, многи занесењаци постали су велики ратници и хероји.

Да не набрајам... У Филипу налазим нешто велико и недирнуто; има он нечег чаплиновског у себи, али на сремски начин. Наравно, ја ову серију нисам гледао као документарну, већ као хумористичку. А и Васа Поповић (сценариста) није, колико знам, историчар, већ хумориста и књижевник. Историја сремачког војевања, са свим детаљима, провереним, то је нешто друго. „Филип на коњу“ је лирска и хумористичка балада о револуцији, и као таква је и занатски одлично дата. Боро Стјепановић, као Филип, право је откровење.“

„Не бих рекао да је револуција у том смислу света ствар да се и из ове, хумористичке визуре не би могла посматрати. Ја сам написао много смешних текстова на тему НОБ. За поједине сам награђиван и похваљиван, и не мислим да данас ваља мењати угао гледања на ове ствари... Имао сам, додуше, неприлика у своје време, али не с публиком и читаоцима. ’Где си видео да је псето изабрано у управу ловачког друштва?’ – питали су ме поводом приче ’Избор друга Сократа’. Ја кажем да је то сатира, и треба је друкчије схватити но извештај у новинама.

Свађао се ја, џапао. ’Иди’ - рекоше ми - ’кући, и напиши коментар: објасни шта је то сатира и зашто пишеш те такозване сатиричне приче.’ Ја почнем да пишем некакве коментаре, знојим се, тек ће мени жена: ’Твоје је да пишеш а не да тумачиш!’ И ја баталим.“

* * * * * * * * * *

Хумористи и сатиричари су дубоко хумана створења

„...СВАКИ ПИСАЦ је сам себи најбољи цензор. Изузев ако нису у питању нека чудна времена, па је тешко изабрати оријентир, равнати се. Младо, ново друштво најчешће не трпи сатиру. Не воли да види себе у смешном огледалу. За њега је све светиња. И мост који је саградио, и цеста, и школа. Чуо сам једног политичара који, поводом неких сатиричких опаски на неке наше грешке, каже: ’Револуцију треба неговати!’ Ја мислим да смо је доста неговали и да је морамо настављати.“

„Изгледа да код нас многима још нису јасне ствари о сатири и сатиричарима. Зар је нормално у сатиричару и хумористи гледати државног непријатеља, политичког диверзанта? Сатиричар, пре свега, говори о драгим стварима, желећи да их учини још дражим. Зар највише слободе немамо код својих ближњих? Ако се ја, према томе, подсмевам неким грешкама у нашем развоју, то је зато што бих желео да се грешке не понове. Ја у речима, оштрим речима, видим могућност разумне поправке света. Хумористи и сатиричари су, по мом мишљењу, дубоко хумана створења. Они о људима и њиховим пропустима говоре с већим или мањим симпатијама; имају љубави за оне с којима се шале...Свест о потреби писања сатире треба и у социјалистичком друштву да буде подигнута на ниво послања, мисије. Наше друштво зна, требало би да зна, да га ниједан смешан текст не може срушити.“

Фотографије: Архив САНУ, Музеј Југославије, из књиге „Десет портрета и десет разговора“, Инстаграм@херцеговина и херцеговци, Фејсбук, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија

„Табу теме? Нема табу тема. Постоје само теме које нису за хумористички и сатирични приступ: болест, несрећа, сиромаштво... Постоје, у нас, једино запостављене (не забрањене) теме. Наши писци око неких тема обилазе као мачак око вреле каше. Где су књиге о радницима? Зар радништво треба да буде присутно само у рефератима, и то све нападније, како који дан иде, као да смо тек сад, после три деценије, открили радничку класу - како је у „Одјеку“ приметио мој пријатељ Душан Костић. Телевизија нешто покушава с радницима, али то не делује довољно убедљиво. Као да су раднике, на силу, гурнули пред камере и рекли им шта ваља казати, да случајно не погреше! Затим, ево још једне крупне теме: положај сељаштва, посебно оног које не жели да оре земљу већ тражи хлеб у индустријским центрима, равној Војводини или Немачкој. Каквих ту све траума има!

Што само нисам мало млађи... Нешто о сељацима који су колонизовани у Војводину писао је млади писац Бранко Летић, у књизи „Шљива са нож-сјенком“, коју је издала ’Просвета’. Допадају ми се и приче Милисава Савића и Мирослава Јосића Вишњића.“

„ ПОВОДОМ прославе Домановићевог јубилеја, многи су се исплакали над судбином српске и уопште југословенске сатире. Као да опет тапкамо у месту. Погледајте „Јеж“! На шта он личи? Изгубио се као да су га два пута прокували. Нешто се прави (лажно) озбиљан...Уопште, могли бисмо да се постидимо и пред Нушићем, и пред Домановићем, и пред Марином Држићем. Не само да их нисмо надмашили, већ смо далеко испод њиховог нивоа. Они су писали сатиру која је секла - што је нож оштрији то мање боли - а по нашим новинама читамо текстове који погађају циљ колико и војници када се наједу пасуља.“

„Мислим да је овом нашем времену потребно мало више сатиричних текстова. Морам да прекорим моје млађе колеге. Превише размишљају, двоуме се, шта ли... Неки писци су закључили да треба ћутати. Ја се са таквим одговором не слажем. Ако ова пауза постраје дуже, штета би могла бити вишеструка. Дижу главе и неки једноумци - једна памет, једна књига - и испаљују своје ћорке.“ […]

Има нас неколико писаца који смо подобијали све могуће награде, редом. Оно јест, што рекао Крклец, „наградица каква била, рођеном је синцу мила“, ал’ је штета што има добрих писаца – пада ми на памет Слободан Марковић, рецимо - који ниједном у животу нису били награђивани.

А има и писаца који су добили награде па престали да пишу. Награда квари оног ко је није заслужио... Од свих награда најдража ми је једна коју сам добио у Хрватској: наградила ме деца, основци, као свог најмилијег писца. Њу не бих дао ни за коју другу. Награђиван сам и у другим републикама. Сем у мојој Босни! Имам ја и ордење грдно. Орден братства и јединства, два Ордена заслуга за народ. Орден Републике, и друге... Нисам добио једино Орден за храброст, и овом приликом протестујем због тога. Чак и ако нисам био особито храбар, чинио сам друге храбријим, зар не?“

* * * * * * * * * * * *

БРАНКО ЋОПИЋ ЈЕ ЗНАО ДА УЗБУРКА БЕОГРАДСКУ КЊИЖЕВНУ ЧАРШИЈУ

ЛИТЕРАРНИ ЛУЦИФЕР ТУЖАКА КОМИТЕТИМА

ДЕЛО Бранка Ћопића фасцинира трима особинама: квалитетом, обимом и стилском разноврсношћу. Готово нема књижевног рода у којем се није, мање или више успешно, огледао. На питање колико је књига укупно написао - слегao je  раменима. Показивао је библиографију објављених радова, преко двеста страница!

Радна соба познатог писца била је претрпана књигама. ’Ја нисам само писац, ја сам и читалац’, говорио је. Признавао је да је често  остављао перо зарад опојних сласти које чувају корице неке друге, туђе књиге. На питање о највреднијим међу хиљадама књига које има у стану, такође није одговарао. Пристајао је једино да наброји десетак незаборавних књига наше књижевности. Ево Ћопићевог избора: „На Дрини ћуприја“ и „Проклета авлија“ Иве Андрића, „Сеобе“ Црњанског, „Тражим помиловање „Десанке Максимовић, „Прољећа Ивана Галеба“ Владана Деснице, Селимовићев „Дервиш и смрт“, „Лелејска гора“ Михаила Лалића, „Време смрти“ Добрице Ћосића... ’Не знам да ли би било нескромно да споменем и моју „Башту сљезове боје“, закључио је Ћопић свој избор.“

Овај списак књига које је Ћопић високо оценио, и који је објављен у разговору у „Нину“ 20. јануара 1974. изазвао је живе коментаре у београдској књижевној чаршији, више због наслова који неочекивано  недостају него због оних који су, очекивано, присутни.

Упадљиво је да није споменута ниједна књига Данила Киша, добитника награде редакције која је била домаћин Ћопићу и дружини. Због тога ми је и сам Киш замерио при сусрету у „Градској кафани“, питајући се да нисам ја омашком изоставио са списка бар „Пешчаник“, роман године (1972) по избору „Ниновог“ жирија.

Фотографије: Архив САНУ, Музеј Југославије, из књиге „Десет портрета и десет разговора“, Инстаграм@херцеговина и херцеговци, Фејсбук, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија

НЕШТО ВЕЋУ  невољу (Ћопићу, а не мени) донело је игнорисање књига Оскара Давича, плодног романсијера и песника, такође „Ниновог“ лауреата, и то троструког (1956, 1963. и 1964). Давичо се жалио и политичким факторима у граду и Републици. Због изостављања Давичових романа и поезије, Ћопић је опет био саслушаван пред партијском комисијом.

Овом деликту придодат је још један - Ћопићев интервју московској „Литературној газети“, у коме је о Давичу казао следеће: „Давичо је штука коју Партија пушта у књижевне рибњаке - а зна се шта штука ради другим рибама!“

Од Ћопића је Партија тражила да демантује делове интервјуа руским новинарима који се односе на Давича, али је он то одбио. Неколико дана по објављивљеном разговору у „Нину“, Ћопић ме позвао на кафу у свој стан и интересовао се да ли сам имао каквих тешкоћа. Одазвао сам се позиву и провео пола сата с прилично забринутим писцем.

Саветовао ми је да  ако будем подвргнут неким притисцима сву одговорност пребацим на њега, који је старији и има више искуства с партијским суданијама. О Кишу није рекао ни реч, а о Давичу је говорио прилично оштро, нарочито о његовом карактеру.

Није му спорио таленат и марљивост, али је више пута понављао да у Давичовој радној соби као да седи „сам ђаво Луцифер, и мијеша по узаврелом котлу“.

Матија Бећковић о Бранку Ћопићу

ЋОПИЋ је једна компликована личност. Он је био грађанин и гос али је изигравао сељака. Носио је  преко фрака кожух. А кад је говорио, то није био његов глас. Тако говоре Срби из Босне. О муслимани,  Срби босански, говоре одсечно, гласно као Скендер Куленовић, Меша Селимовић… Иво Андрић говори испод глас га чујеш. Ћопић говори туђим гласом. Како је он знао одакле је дошао, у њему се накотио велики Ти разни Крајишници, и ови и они, долазили су њему, да га уха Па га онда изведу у ходник па кажу: 

– Аха, јеси ли се препао?

То је шала. Велика драма је то била, јер је он више урадио партизанску борбу него све њихове дивизије. Тито је говорио да је издајник, а његова мајка је на неком АФЖ конгресу устала и рекла: 

- Мој Бранко није издајник!

Велика је мистерија његов лик. Личио је на Скандинавца,   плавушан с физиономијом која нема везе са његовом браћом, рођацима. Соја, његова мајка, једина је могла рећи ко је њему отац.

Фотографије: Архив САНУ, Музеј Југославије, из књиге „Десет портрета и десет разговора“, Инстаграм@херцеговина и херцеговци, Фејсбук, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија

Он нема верзија. Узме оловку и записује оно што из њега истиче. Давид Штрбац је и прототип за људе из Босне.

Кобајаги се приклањају, праве се блесави, не би ли некако остали живи.

ДУШКО Радовић га је ценио због његовог баснословног дара и велике популарности. Било је највише Бранкових песама у читанкама. Али, како је време пролазило, све више је то било демоде. За нова помодна схватања Ћопић је остао сељак. А није био сељак. Догурао је дотле да је ишао на Христов гроб.

Онда се уплашио да ће то бити разлог одмазде. И онда је, како кажу садашња деца, одлепио: 

- Не ваљам ти ништа.

Када се бацио с моста, то су такорећи сакрили. Отишао сам код његове жене када је већ све било готово. Она прича: 

- Хтео је он да скочи одавде с прозора, али му било жао да га ја видим доле на плочнику.

Вратио се једном из ташмајданске шетње и рекао жени: 

- Изгледа да ће мене стријељати…

Он је био најпознатије лице у Југославији, још пре телевизије.

Сада су сви познати. Он је био лик из читанке. Стално је бубњао и неко весеље ширио, чиме је затрпавао своју велику тугу. Сада ми је жао да то кажем, али и то се чуло:  

- Преводио је свој народ у туђу веру.

То је, страшно речено, али је од тога нешто било. Тај огромни занос људи да ће да створе друштво бескласно, срећно… Па нека кошта колко кошта. После се испоставило да је то све ни из чега. Када смо потписивали „Предлог за размишљање“, рекао је: 

„Ви не знате шта је Босна. Што је овде дискусија - тамо покољ.“ У истој згради, једно испод другога, становали су Ћопић и Десанка.

Земни остаци писца, који је био симбол ведрине и духовитости - иако је још 1971. био написао причу под називом „Самоубиство“ - сахрањени су једног тмурног мартовског поднева у Алеји заслужних грађана београдског Новог гробља, без икаквих опроштајних говора. Ту Ћопић, за сада, почива сам. На каменој плочи, уз његово име и занимање (књижевник), стоје само године рођења и смрти (1915–1984). Није било места да се уклеше епитаф који је писац одавно сам себи наменио:

Шака зрња, сламе снопић
То је читав Бранко Ћопић.

Препоручујемо

Друштво

0 0

ДИСИДЕНТСКА ЗВОНА ЗА СЛОБОДУ МИСЛИ: Прогони и суђења политичким неистомишљеницима у Србији

17. 03. 2025. у 17:00

Друштво

0 2

ГРЕШНИЦИ СА ПРВЕ СТРАНЕ ИСТОРИЈЕ: Рађање дисидентског покрета у Југославији и Србији

11. 03. 2025. у 06:30

Друштво

0 2

УКИДАЊЕ РОПСТВА У СРБИЈИ И ЗНАК НЕЗАВИСНОСТИ ЗЕМЉЕ: Историјски значај доношења Сретењског устава 1835. године

25. 02. 2025. у 07:00

Друштво

0 0

ЛОРД КАРИНГТОН ИГНОРИШЕ ЧАНКА: Обнова концепта за конкурентску државу на тлу Србије

17. 02. 2025. у 12:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације