ОДРАСТАО САМ СА ФИЛМОВИМА: Славко Штимац о престижним наградама, професији која га је изабрала и будућем раду

НАЗИВИ монографије ("Тихи херој екрана" Марка Мисираче) и документарног филма ("Славко Штимац - Самотњак" Срђе Пенезића), можда најбоље осликавају како познатог глумца доживљавају аутори ова два дела, али и најшири аудиторијум.

фото И.Маринковић

Дечак из личког села Вујићи, игром судбине, са само дванаест година нашао се у великом филмском свету, а несвакидашњи дар пресудио је да ту и о(п)стане. Почело је са "Вуком самотњаком" 1972. године, уследила су остварења "Зимовање у Јакобсфелду" и "Салаш у Малом Риту" и потврда да први избор није случајан, док је улога Дина у Кустуричином филму "Сјећаш ли се Доли Бел" дефинитивно утврдила да на југословенској сцени пред очима публике стасава изузетан глумац. Штимац је играо у најзначајнијим филмским насловима и сарађивао са највећим редитељима седамдесетих и осамдесетих година, а ни студије ФДУ нису "поквариле" његов аутентичан, непатворен таленат. Па и данас кад га гледамо, чини се да је натуршчик, да не "глуми", што је утисак који на гледаоце остављају само они највећи...

фото Принтскрин

Прексиноћ је у Мадленијануму организовано вече посвећено Славку Штимцу, а после представљања књиге и пројекције филма, публика је уживала у његовој представи "Да кренемо испочетка", с редитељским потписом Аде Лазић.

Међу бројним признањима, Штимац је овенчан и оним за животно дело, наградом "Павле Вуисић" Удружења филмских глумаца Србије. Простодушног осмеха и честитог лица, "тихи херој и самотњак" ретко је током каријере играо негативце, ипак, верује да је теже играте оне "добрице" баш какав је и његов јунак у филму "Име: Добрица, презиме: непознато".

- Пре готово три године добио сам награду "Павле Вуисић", која подразумева да се о добитнику направи монографија и документарни филм. Дошао сам на готов производ, којим сам био презадовољан - каже познати глумац, додајући да скромност доживљава као нормално, пристојно понашање. - Ово је мој посао којим се бавим готово цео живот. Трудим се да будем исти према свим људима, јер мислим да сви заслужују сличан третман.

фото Принтскрин

Штимац истиче да је био шокиран кад му је аутор монографије Марко Мисирача показао књигу, пошто је у њој пронашао толико детаља из професионалног живота које је сам потпуно заборавио:

- Срђа Пенезић и ја, пак, знамо се дуги низ година и велики смо пријатељи. Радили смо и играни филм заједно. Предложио је да осмислимо нешто другачије, да о мени не причају моје колеге и људи с којима сам радио, већ да се присећам неких догађаја, а да све то прате инсерти из већине филмова које сам радио у животу... Иначе, данас имамо срећу да су средства комуникације бржа и модернија, па већина људи која живи у белом свету могу да виде све што ми овде радимо. То је једна од добрих ствари данашње, врхунске технике.

фото Принтскин

На констатацију новинара "Новости" да му је, између осталих признања, пре шест година на Кустендорфу припала ласкава и обавезујућа Награда за будуће филмове, Штимац каже:

- Куста мисли да ћу још доста да радим, хвала му на томе. Прошле године добио сам и награду у Хрватској, која је пандан овој за животно дело. Такође носи назив по једном великом глумцу, Фабијану Шоваговићу. Веома сам срећан што имам признања са именима двојице изузетних уметника, с којима сам имао част да радим и које сам приватно познавао. Ову награду додељује Удружење хрватских редитеља, дакле људи из бранше, као и "Павла Вуисића". Највећи је комплимент и задовољство кад вас награде ваше колеге...

Мада је ушао у озбиљне филмске воде у детињству и с филмом и уз филм провео цео живот, не жали ни због чега:

- Не гледам тако на ствари. Увек постоји питање шта би било да сам изабрао неку другу професију. Али, професија је поприлично изабрала мене. Невероватним стицајем околности ишао сам из филма у филм, тако да сам на њему одрастао. Кажу да у животу све што треба да се деси - деси се. Није паметно размишљати на начин "можда сам могао боље да прођем, или нисам". Ко зна шта је друго могло да се буде. Кад дођемо у неке године, обично размишљамо о томе докле смо дошли и шта нас чека, како ћемо да завршимо свој живот. Ја највише мислим о томе колико сам добронамерних и племенитих људи срео у животу и професији. И колико су ми били од помоћи да можда правилније сагледавам свет и људе.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације