КАКО ЈЕ ДЕМОКРАТИЈА УПРОПАСТИЛА УМЕТНОСТ: Дружење славног писца Душана Ковачевића са студентима српског језика у Паризу

Хоћете да кажете да је демократија упропастила уметност? Тим речима у надахнутом обраћању студентима славистике на Институту за оријенталне језике (ИНАЛКО) у Паризу, одговорио је на једно од питања о цензури у комунистичким временима чувени српски писац и драматург Душан Ковачевић.

Фото: Горан Чворовић

- Онда је била права уметност рећи нешто, а да вас не ухапсе. Играли смо се мачке и миша. Причу сакријете у метафору, тек толико да не би могли да вас забране, или да се не деси нешто горе. Та игра је изродила изузетно значајна дела. И публика је то озбиљније разматрала. Историја филма почива великим делом на чешком филму, који је цео заснован на тој игри мачке и миша. Када је дошла велика демократија, чешки филм је нестао – истакао је Ковачевић.

Аутор незаборавних дела која су ушла у кодекс комуникације читавих генерација, не само у Србији, већ на простору целе бивше Југославије, истиче да данас може да се напише или каже скоро све, а да се не одговара ни за шта:

- Увреда без икакве одговорности, на свим нивоима, постала је једно од обележја савременог света. Нарочито с појавом модерне технологије. Читав део уметности је нестао. Бојим се да ће то с вештачком интелигенцијом само да се увећава. Сведоци смо прапочетка. Непредвиљив је пут свих могућности које ће донети висока технологија.

Ковачевић додаје да се литература изузетно исполитизовала и ушла у све њене сегменте.

- До тих граница, да се "Црвенкапа" више не чита деци, јер је то страшна прича. Ту је и родна равноправност. Избацују се цели делови из књига, као што у Црној Гори избацују приче о потурицама и где је Његош цензурисан. Ужасан је притисак на све видове уметности. Сваким даном се све више компликује. Једнога дана ће забранити све, па ће можда кренути да цензуришу и то зашто су се Ромео и Јулија тровали, ако су могли да живе срећно. Долази до великих апсурда – закључује велики писац.

Ковачевић наводи и да је у актуелном систему комерцијализација ушла до те мере у позориште, да се игра "само оно што ће публика да гледа" што не значи и квалитет и да се тзв. "озбиљни писци" због тога мање играју. И библиотеке се, које су га обликовале као писца, каже, све мање посећују:

- Деца данас имају сажете приче, па ако нешто треба да прочитају, прочитаће на Гуглу. Библиотека нема тај значај као пре доласка високе технологије. Али, радује ме чињеница да је прошле године Сајам књига у Београду посетило преко 200.000 углавном младих људи. Купљено је неколико милиона примерака књига. 

Било је ово дружење на "Књижевним сусретима" са студетнима српског језика у Паризу (приређено је затим и у Стразбуру), на тему прича о писцима и писању, у организацији професорке Ливије Екмечић са Универзитета у Стразбуру с циљем да се промовише српска савремена књижевност у сарадњи с шефом катедре за српскохрватску књижевност на ИНАЛКО Александром Прстојевићем и професором Жељком Тешићем са Сорбоне, и својеврсни бедекер кроз живот славног писца с реминисценцијама на занимање књижевника и судбину српског народа.  

- Сведок сам послератног времена и касније ће у мом књижевном и филмском раду једна од основних тема бити рат који је мој српски народ скоро уништио у два светска рата. Страдало је близу четрдесет одсто становиштва. Данас смо малобројни захваљујући том ратном страдању. Био је то у два светска рата геноцид који се тих година није тако звао – казао је Ковачевић, истакавши да је као писац провео велики део живота у рововима, биткама, логорима, а да као човек није испалио ниједан једини метак у било ком рату.

Постоји, истакао је, теорија да је целокупна светска уметност, а посебно литература, заснована на пет великих тема: љубави, рату, болести, политици и последњој, као и у животу, смрти, које укрштањем дају безброј различитих жанрова:

- Сваки покушај да се књижевност дефинише, класификује и рационализује, умањује њену раскош и лепоту. Дефиниције и теорије уметности често су тесне за велика уметничка дела која су се и самом ствараоцу десила као необјашњив и леп инцидент.

Истакао је да писање може да се учи, али да је мало вероватно да може и да се научи.

- Себи сам често говорио, а то сам и студентима причао, да покушају да напишу садржај драме или филма у једној реченици. Ако то успете да урадите, имаћете нешто што вреди. Када бисмо препричали "Маратонце", то би гласило овако: "У једном погребном предузећу један млад човек неће да се бави погребним пословима, а хоће ако буде директор."

Објаснио је и како да се исприча позоришна или филмска прича која ће публику заинтересовати тако да заборави да се налази у позоришту или биоскопу.

- Тајна је у занимљивости у првих десет, петнаест минута, када се публика веже за причу коју не може да остави и да размишља о нечем другом.

До добрих прича је, каже, долазио слушајући истините животне исповести других, нашта се надовезивала фикција.

- Писање је озбиљан, одговоран, досадан и леп посао. То је посао у коме се понекад догоди и уметност. Не тако често, али ако имате среће и дара, догоди се, једном или два пута у животу. Ако се догоде више од два непролазна наслова, ви сте геније.

Од тог посла, истиче, мало ко може да живи. Малобројни су и срећни писци којима је писање једини посао. Пренео је и искуство о томе како се човек "превари" да постане писац.

- Који је разлог да направите непријатељски договор с ђаволом и уђете у свет маште и оностраног живота? Да је мене неко питао када сам имао петнаест година чиме ћу се бавити у животу, ни у шали не бих рекао да ћу бити писац. Идеја да бих једнога дана могао бити писац, била је равна идеји да бих могао да будем космонаут.

У младости је желео да бави спортом или сликарством. На студије у Београд је дошао да упише ликовну академију, али је игром случаја примљен на ФДУ, тако што је правио друштво пријатељу који је ишао да упише позоришну режију. Многе велике ствари у животу дешавају се случајно. Причао је о животу и раду писца који пише више од пола века позоришне и филмске приче, романе и песме, пре свега за своју душу и сопствено задовољство.

– Па ако се то што радим још то некоме и свиди, и ако се то свиђање и лепо плати, да могу и даље да радим у својој асоцијалној соби са духовима које призивам углавном из прошлости, онда понекад помислим како је мој животни посао необичан и налик на срећу, са сталним страхом да ћу се једнога дана пробудити, да је све ово само сан и да ћу морати нешто озбиљно да радим као и већина људи – био је надахнут.

Пола века је, каже, сањао и од снова живео, с надом да ће то тако потрајати заувек, а сада је, с обзиром на његове године живота и рада, на корак од остварења те жеље.   Навео је и своју изузетно живу везу с француском културом, а два дела су неповратно утицала на његов живот и стваралаштво:

- Прва је "Мали принц" Антоана де Сент Егзперија, библија за децу и одрасле који су остали деца и верују у небеска чуда. Сусрет с овом свемирском бајком оплеменио ми је и живот и рад. Друга је прича о невероватним доживљајима Гаргантуе и Пантагруела из надреалистичког дела средњовековног генија Франсоа Раблеа. Чудио сам се, смејао и предосећао да ће та књига битно утицати на моје поимање света у коме је све могуће, ако је нешто испричано даровито и духовито.

На крају, после свега онога што је испричао, закључио је књижевно вече "саветом" за студенте у духовитом маниру:

- Ако овде има људи који ће се у будућности бавити писањем, сада могу на време да одустану. Или, да им нешто од овога буде подстрек у писању.

ЧОВЕК ЈЕ ЧУДО КОЈЕ КРАТКО ТРАЈЕ

- Кад неко доживи сто година, то је занимљива вест, и ми видимо слављеника који гаси свећицу са бројем сто, и забринуту родбину која се боји да ће му, ако мало јаче дуне, то бити последњи издах. Човек је велико чудо које кратко траје.   

ЧВОРОВИЋИ

Илија и Ђура Чворовић неповратно су кроз дело "Балкански шпијун" ушли у нашу свакодневицу.

- Нисам познавао никога од Чворовића. Дошао сам до осећања да тај човек мора бити од чвора. И извукао сам презиме из дрвета. Касније су ми се неки јављали из Црне Горе рекавши да сам "преписао биографију" њихове фамилије. Мој стриц је био три пута био на Голом отоку – открио нам је Ковачевић.

Фото: Горан Чворовић

Фото: Горан Чворовић

Фото: Горан Чворовић

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације