ИВАНА СПАХИЋ, О РОМАНУ "СВИТАЊЕ": Сва страдања заслужују да се о њима прича

ПИСАТИ значи сакрити се иза речи, и из те скривености поигравати се сликама у глави онога који чита.

приватна архива

Тако о писању мисли Ивана Спахић, пасионирани читалац, жена коју је на писање навела - сета, коју је осетила након што се, вођена љубављу, одселила из Београда, да би са породицом свила гнездо у Источном Сарајеву.

Дипломирани педагог по струци, о чему сведочи њена званична диплома београдског Филозофског факултета, увелико се ипак привикава и на позицију и позив - писца, а о њеној позваности да се писцем назове сведоче признања која ниже роман "Свитање". Овај је њен рукопис добивши "Златну сову" коју додељује Завод за уџбенике и наставна средства Источно Ново Сарајево - најпре награђен објављивањем, а осванувши међу корицама, "Свитање" је привукло пажњу публике и критике са обе стране Дрине, те недавно завредило и награду "Драгојло Дудић".

Пишући, Спахићева сведочи о нама и нашој историји, бавећи се темељним питањима попут оног вечног "Откуд зло у људима?", а управо за тим одговором трага и дајући глас жртвама пребиловачког погрома. Јер управо је гласом једне "жене које нема", оне која никада није стигла женом постати, нити свој живот - проживети, исприповедано "Свитање", роман који наводи да се запитамо о томе - има ли сванућа након покоља који телима недужних напуни јаму?

- Ово је приповедање девојке која кроз роман открива свој живот, породицу, прву љубав и напослетку, трагедију коју је задојила судбински, родивши се у погрешно време. Свитање је коначно одредиште са којим се сусрела након мрака који ју је обузимао. То свитање не нуди веру у боље сутра. Оно је ту да пружи утеху и смирај душама које су лутале и покушавале да схвате шта им се десило. Њихов људски век био је мали, мерен јединицом времена, да стигну да разумеју бруталност догађаја који је окончао њихове животе - речи су којима Ивана Спахић описује свој обимом невелик, а трагедијом, болом и претешким питањима бременит роман.

Глас српске

о Прича о томе како је једно село угашено за свега неколико дана митска је прича равна библијским догађајима, а роман "Свитање" проговара о једној од најболнијих тема коју је наш народ доживео, кажете. Какав је, чији је то глас вас позвао да сведочите баш о Пребиловцима, том херцеговачком селу од некада више од хиљаду, данас од једва пар стотина душа, махом старије популације?

- Са супругом сам једном отишла у Пребиловце. Чим сам прошла неколико корака кроз Храм Васкрсења Христовог осетила сам ту неизмерну бол и неправду. Окружена народом од којих готово сваки има неког свог у породици баченог у јаму постанете део тог туговања. До Сарајева и куће држао ме је тај облак бола. После неколико дана имала сам идеју о чему бих волела да пишем, сакупила сам грађу. Желела сам да дочарам живот у тој смрти, радост испод туге, рађања у умирању. Судбина једне породице о којој сам причала судбина је сваке породице која је завршила на дну јаме. Овај роман је као песма, кратак и језгровит. Тако га ја доживљавам. Пун љубави упркос злу и суровости. Заволите породицу Медан која је као и све друге породице. Њихов живот је пун топлине, суза и смеха. Само је њихова судбина оно што их одваја од свих нас. Девојка Мара из романа не објашњава другима, она себи распреда уплетенео клупко сопственог живота.

о Иако приповедана гласом мртвих, ово није прича о смрти?

- Мара покушава да разуме шта јој се десило од куће у Пребиловцима до јаме смрти. Ово је прича о животу и сигурна сам да би сав тај народ желео да их се сећамо по лепоти живљења који је бујао у њима све до тог кобног августа 1941. године.Ми, када причамо о смрти која је у тако кратком периоду узела себи тако велики број душа, имамо у глави само број. А заправо, то је сплет људских душа са именом и презименом. То су људи плаве и смеђе косе, насмејани и уплакани. То су деца разиграна у свој својој радости неометане дечије игре. То су прве љубави и прва разочарења. Моја књига није пуко историјско навођење догађаја који су се десили у прошлом веку. Она је сагледавање ствари са друге стране. Како је жртва видела догађај који јој се десио. Како је велика љубав обавила страхоту која се одиграла у само неколико дана.

о Сматрате ли да је подједнако важно дати глас свим жртвама - односно да је глас савке једнако вредан? Мислите ли да су неке страдалничке приче пласиране "гласније", док су неке друге обавијене велом ћутања?

- Зашто је наш народ толико страдао? Зашто ми ћутимо пред неправдом? Зашто не учимо своју децу нашем националном идентитету? Не причати о сваком детету иза жице логорских капија или сваке девојке силоване и бачене у јаму смрти или о десетине хиљаде смрзнутим у снегу планини је као да причамо ко смо а не кажемо како се зовемо. Како ће други чути ако ми ћутимо? Како ће дете ценити слободу ако не зна колико је живота уклесано у тај бедем одбране? Шта је наш народ добио од тога што је прећуткивао злочине зарад братства и јединства? Само је букнуо нов рат. Колико је само питања. А одговор је само један. Причати. Увек и свуда. Не повијати главу. Једно без другог не могу. Спознавање историје пут је сећања и чувања од заборава. Млад свет има мало стрпљења и интересовање за историју готово и да не постоји. У прилог приповедању ове приче је добро посетити Пребиловце и видети спомен-костурницу и део костију који смо успели да сачувамо. Тако деци показујемо, ту на лицу места, да то није мит, легенда, прича, да је то стваран догађај. Ове кости причају своју причу. Тешку и сурову. Надасве тужну. Српски народ је кроз историју страдао често. Борио се и губио, ратовао и гинуо. И увек изнова устајао. Ми смо поносит народ и треба да чувамо своју историју. Срећна сам што сам део тог наслеђа.

Волела бих да се у Србији више приче о томе какав је живот Срба који су са друге стране Дрине. Ова прича је безвремена и потребно је казивати у свакој прилици. Предуго је ћутала, скривена. Треба изједначити причу о албанској голготи са Јасеновцем као и са Пребиловцима или крагујевачком муком.

Сва страдања заслужују да се о њима у подједнакој мери прича. Наглашавам да не треба причати острашћен, са јеткошћу у гласу. Причати значи мирно и сталожено износити чињенице без било каквих националистичких величања или етикетирања. То неће допринети култу сећања, а може створити нове тензије којих је и овако превише у данашње време.

о Постојање зла у људима одувек је једно од темељних питања. Јесмо ли одиста немоћни пред свеприсутним злом?

- Зло је у нама колико и добро. Сваки дан је борба у сваком од нас да не начини зло. Зло нема мерну јединицу и и најмање зло вреди као и оно које заузима широке размере. Борећи се на микронивоу чувамо себе од других као и друге од себе, што је још теже. Да ли могу да вам кажем да се ово неће поновити? Не могу. Не могу вам ни објаснити како је неко могао да учини овако незамисливу ствар. Ја сам сасвим малим делом прче најавила сав тај ужас. Ствари су биле много страшније. Мени лично је од свега је најстрашније заташкавање свега. Могу вам рећи да ћу се борити да своју децу научим да разликују добро од злог и да увек стану на страну слабијег. Остаје нам да се надамо да ће клица доброг превагнути и развити најбољу могућу верзију човека у сваком од нас.

о "Свитање" је добило и награду "Драгојло Дудић" коју већ 53 године додељује СУБНОР у Србији?

- Ова награда ми је посебно драга јер је жири у Србији препознао тему о којој сам писала. Конкурс Фондације "Драгојло Дудић" има дугу традицију, а могу да се пријаве сви који су написали прознеилипоетске радовеотемама везаним заослободилачкератове Срба. Конкурс је занимљив јер пружа могућност младим и неафирмисаним писцима који добијајупрепоруку за штампање рукописа, од реномираног жирија на челу са госпођом Славицом Гароњом, универзитетском професорком, критичарем и књижевницом. Конкурси су се према моме досадашњем искуству показали као најбољи могући начин да се роман промовише. И не само роман већ и млади писци који не могу да објаве своје рукописе.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације