ГЛУМИЦА КОЈА ЈЕ БИЛА ЧИТАВ АНСАМБЛ: Поводом пола века од рођења глумице Оливере Марковић (1925 - 2025) отворена изложба у Народном позоришту

ТЕШКО је набројати њене улоге, а у свакој је била другачија. У стилу најбоље енглеске школе, мењала је не само маску, већ ход, гест, глас, држање, мимику и све је то радила на свој начин који се не може опонашати. Кад се осврнемо на све те личности које су живеле на нашим сценама, видимо да Оливера Марковић није само глумица - она је читав један велики, глумачки ансамбл. Ко сумња да се она родила са Добричиним прстеном, који је растао заједно с њом, нека погледа боље, видеће како јој блиста на руци и како јој добро пристаје.

фото Музеј позоришне уметности Србије

Овако је својевремено, надахнуто и тачно, о нашој великој глумици казивала Вида Огњеновић на додели награде за животно дело "Добричин прстен". Током једне изузетне каријере остварила је више од 150 позоришних, шездесетак филмских и много телевизијских улога, дајући баш свакој од њих - посебну боју и шарм. Још као као сасвим млада, постала је свесна да је одлика сваког доброг глумца да са лакоћом прелази међе фахова и жанрова. И то је чинила целог живота, с подједнаком убедљивошћу играјући заносне заводнице, трагичне краљице, луцкасте руске грофице или жене с градске периферије, показујући на делу умеће да "од најмање улоге направи главну, а сваку велику одигра као да је за њу написана"...

Поводом века од рођења Оливере Марковић (3. мај 1925) у Музеју Народног позоришта у Београду отворена је ових дана изложба посвећена нашој филмској и позоришној диви. Глумица, због чије се Меги у црном комбинезону у "Мачки на усијаном крову" педесетих година заустављао саобраћај на Црвеном крсту, није много марила за еуфорију коју је изазивала:

- Нисам имала осећај самопоказивања, без обзира на то што сам била млада и лепа... Схватила сам да у мени има много те пркосне, храбре Меги која се бори против свих, не обазирући се на то што ће опећи шапу, да би добила оно што жели.

Представа се играла на сцени данашњег Београдског драмског, где је Оливера још као студент Академије (у класи Мате Милошевића) почела каријеру, ускочивши у једну улогу. Ипак, изложба фотографија у националном театру фокусирана је само на опус у Народном позоришту.

фото Музеј позоришне уметности Србије

- Оливери Марковић сам посветила изложбу и 2012. у Музеју позоришне уметности Србије. Било је то годину дана после њене смрти, у оквиру циклуса "Добитници Добричиног прстена" - открива аутор нове изложбе и каталога, музејски саветник Мирјана Одавић. - Постала је 1967. стални члан Народног позоришта и на овој сцени остварила 36 улога, али се ту први пут појавила још 1958. у улози Шери и представи "Аутобуска станица" (режија Миленко Мисаиловић) као гостујућа глумица. Играла је и модеран и класичан репертоар, у великим руским насловима, домаћим текстовима. Била је и Госпођа министарка, и Коштана, и Мајка Храброст. У сваком фаху крајње професионална и маестрална.

Мада је у пензију отишла средином осамдесетих, Оливерина последња премијерна улога у матичном театру била је 1998. у представи "Сакати Били":

- Наставила је да нас са сцене радује до својих позних година, осим неколико последњих. Могла је да игра све, а редитељи су је као такву на време препознали. Једина је наша глумица која је била и Коштана (1969. у режији Јована Путника) и Живка Министарка, 1982. у поставци Миленка Мисаиловића.

Занимљиво је да је премијери Брехтовог комада "Мајка Храброст" 1971. присуствовао и маршал Тито, а на основу тадашњих критика наша саговорница посебно издваја ову улогу из богатог и разноврсног позоршног опуса.

фото Музеј позоришне уметности Србије

- Никада нисам била ни Офелија, ни Јулија, нити сам волела такве улоге. Почела сам као заводница и наиграла се таквог репертоара: од глупача до превејаних, од опајдара до дама из високог друштва - истицала је својевремено глумица.

Из каснијег опуса Оливера је посебно издвајала улогу у Молијеровим "Ученим женама" (1990), у режији тада младог редитеља Јагоша Марковића, запазивши да "у позориште долази једна друга генерација која на свет гледа на себи својствен начин".

- Иначе, за улогу Јулишке у Нушићевом "Путу око света" (с потписом Јована Путника) добила је Специјалну награду на Данима комедије у Јагодини. Критика је хвалила њену Клару у Крлежиној "Леди" и насловну јунакињу у "Госпођи Олги". Октобарска награда Града Београ припала јој је за Цану у комаду "За опело - у ред молим!" и Госпођу Лазић у "Ујежу" 1980. године (и то после осам номинација!), а три године касније уручена јој је и Седмојулска награда. Уз "Добричин прстен", једно од најзначајнијих признања свакако је и статуета "Златни ћуран" за животно дело на Данима комедије у Јагодини, 2007. године.

фото Музеј позоришне уметности Србије

Ауторка изложбе наглашава да је Оливерина неодољивост (од физичке лепоте до глумачке свестраности и слојевитости) - спој свега.

- Била је изузетно скромна, духовита, једноставна. У правом смислу, човек. Тако је и представљала своје јунакиње. Никада се није понашала као дива, све је радила са посвећеношћу и професионалношћу. Госпођа Вида Огњеновић лепо је запазила да је Оливера била цео ансамбл. Заиста је могла да одигра све типове улога, никада се не понављајући! И кад је тумачила заводнице ни једну од њих није играла на исти начин... Морам да кажем и да смо целу изложбу "обојили": представе Народног позоришта сачуване су као црно-беле фотографије, али им је колорит дао дизајнер Јован Тарбук. На изложби је 36 фотографија и две "стојеће фигуре" готово у природној величини: Оливера Марковић као Мајка Храброст у истоименој представи и Александра у представи "Коломба" - са шеширом и кишобраном, у дугој хаљини, као да је ту са нама.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације