ИСПОД ГЛУМАЧКОГ СМЕХА СКРИВЕНО ЈЕ МНОГО БОЛА: Оља Ђорђевић о представи "То смо ми" НП Приштина са седиштем у Грачаници

НА матичној сцени Народног позоришта у Приштини, са седиштем у Грачаници, ових дана премијерно је изведена несвакидашња представа "То смо ми", у режији и драматургији Оље Ђорђевић.

фото К.Цимер

Ауторски пројекат познате редитељке настао је, како се наводи, из дубоко личног процеса, у коме шесторо глумаца не представљају само ликове, већ и сами себе: као децу, родитеље, унуке, студенте, пријатеље. Њихове исповести и питања чине срж представе која говори о идентитету, припадању, предрасудама, времену, тишини и љубави - према животу, породици, глуми, Косову...

- Ми, позоришни људи, волимо да говоримо о себи и свом раду и кроз своје представе. Постоје многи позоришни текстови који разоткривају наше, закулисне, радње ("Иза кулиса", "Живот у позоришту", "Гардеробер", само су неки од наслова). Представе се раде из угла редитеља, узимајући његову визију као почетну тачку - каже у разговору за наш лист Оља Ђорђевић. - Овде смо кренули другачијим путем. Читава представа је рађена из угла шесторо младих глумаца на сцени. Моје око је, овај пут, било само око посматрача. Неко ко је сведочио и, на крају, уобличио ове њихове важне, топле, често потресне, приче. Бавили смо се њиховим дечијим сновима и тиме да ли су их и колико изневерили у годинама које су дошле. Бавили смо се жељама и очекивањима њихових породица, шта су то чекали, а шта су дочекали њихови родитељи, који су још млади људи, а са озбиљним животним пртљагом на леђима. Бавили смо се глумом и позориштем, њиховом борбом за тражење свог места у њему. На крају, бавили смо се и њиховим садашњим сновима, оним где виде себе и своју земљу у некој ближој и даљој будућности. Надам се да ћемо је, ускоро, сви видети у неком новом, нормалнијем и светлијем издању.

фото НП Приштина са седиштем у Грачаници

Како објашњава редитељка, током радног процеса она је кренула од многих парадокса: сви актери, званично, завршили су академију у Приштини, а да при том ни једно предавање нису имали у овом граду. Глумци су Народног позоришта Приштина, али ниједну представу нису извели тамо, већ у Грачаници. Пошто им недостају услови на матичној сцени за пробе, припремају представе у београдским позориштима - у којима никада нису били ни у једној подели. Као студенти факултета у Приштини (која је део Србије), нису могли да добију студентски дом у Београду:

- Отерани са свог факултета, имали су предавања у Косовској Митровици, Варварину, а већи део времена проводе у Београду на ФДУ. Ипак, немају право на дом... Путују доле, живе овде, без здравственог картона, нити права на стамбени кредит. Свуда су и нигде. Измештени су из свог живота, у сваком тренутку у неком привременом боравишту. Одатле смо кренули у овој представи. Уосталом, у њиховом животу, у једном дану, све може да се промени...

фото НП Приштина са седиштем у Грачаници

На питање да ли те ванредне околности, овом ансамблу дају и нешто лепо, попут повећаног међусобног разумевања и блискости, наша саговорница одговара:

- Дивно је и потресно колико су они, у односу на глумачка незадовољства у другим позориштима, некако увек захвални, отворени, расположени. И све прихватају без кукања и непрестаног поцртавања сопственог положаја. Да човек не зна, никада не би помоислио каква им неизвесност непрекидно виси над главом... Од њих шесторо четворо је рођено на КиМ, изложени недаћама од најранијих дана. Представа је дирљива и поучна, волела бих да што више путује и да што више људи чује њихову причу... У једном тренутку глумица приповеда како је са татом,мамом и сестром отишла на море. Тамо сазнају да им је проваљено у стан: од тог тренутка нема ни стана, ни посла, ни пара. С мора су се разишли на четири стране. На сцени су њихова искуства, детињства, живот. Упркос свему, дивни су и весели. То је лекција за све нас, друге, који кукамо због градског превоза и других баналности.

И док представа "То смо ми" тек планира своја путешествија, "Централа за хумор" београдског Народног позоришта са потписом исте редитељке одлази 7. јуна у Бањалуку, на Фестивал "Петар Кочић". Представа (рађена по тексту Ђорђа Косића) такође се бави аутентичним глумачким судбинама, у време и после Другог светског рата.

- Обе представе дошле су ми у посебном, емотивном тренутку у животу. Пред почетак рада на "Централи" остала сам без маме. И једна и друга представа изашла је из мене, из личног. "Централа за хумор", заправо, комбинација је оног што смо сви ми: испод смеха нас често много тога боли, али морамо да гурамо даље. Иначе, изузетно нам је драго што смо успели да "вратимо" глумце Народног позоришта после толико година на њихову сцену. Некима се ни гробови не знају. Имам посебан однос према њима, поготово према Танићу у Цветковићу. Играли су велики репертоар, били Милош Жутић и Миша Јанкетић свог времена. А данас су готово непознати...

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације