БЕБЕ СЕ НЕРВИРАЈУ КАД ЛЕПТИР НЕ ПОЛЕТИ: Драматург Мина Ћирић о Колевка театру, драмским и плесним представама, независној сцени

ПРЕД сам крај сезоне у Позоришту лутака "Пинокио" отворена је сцена за бебе под називом Колевка театар, а прва представа "Зора и Сан" ауторски је пројекат Мине Ћирић.

фото Н.Скендерија

Уводећи мајушну публику (до две године) у представу кроз сва чула, откривајући им тишину, звуке, светло, покрете и емоције - дочарава им причу без иједне изговорене речи - о лепоти пријатељства и различитости. Да су бебе уживале у позоришној чаролији, сведочи и чињеница да је било премало термина за заинтересовану публику.

До овог ангажмана млада и свестрана Мина Ћирић прешла је дуг пут, стално се усавршавајући у различитим вештинама и улогама - у својству аутора, драмског и плесног драматурга, кореографа,редитеља, писца позоришних комада и ТВ сценарија, извођача и сарадника за сценски покрет. Завршила је и два мастера: драматургије на ФДУ и кореографије на Институту за уметничку игру у Београду. Једно време била је и уметнички руководилац "Крсманца", где је водила глумачке радионице.

- Мени је све то, некако, ишло заједно. Драматургија, па драматургија. Да ли причам причу речима, покретом или другим сценским елементима, мање је важно. Није ми довољно да се задржим само на папиру - каже на почетку разговора Мина Ћирић.

А углавном, све што је до сада радила било је на независној сцени. Каква је судбина и статус младог уметника, када може да се ослони, малтене, само на Битеф театар и "Месец независне сцене"?

- Добро ми је, јер сам одувек хтела да направим "ни из чега - нешто". Али, зар није логично да би свако позориште могло да одвоји по један месец у години? Некако се на независну сцену увек гледа као на нешто што је толико андерграунд да није ни за кога, или што играмо сами за себе. Изгледа апстрактно, ипак, мени прија та слобода. Себе не волим да називам делом независне сцене, зато што мислим да могу и једно и друго. Радим и доста мејнстрим ствари, на пример, дечје представе.

фото Инстаграм "Пинокио"

Међу "мејнстрим стварима" спадају и две сарадње са Дејаном Коларовим у Народном позоришту и балетским представама "Алиса" и "Со земље", посвећена Миши Анастасијевићу. Ипак, зашто је важно да плесна представа има драматурга?

- Да би помогао да се исприча причу. Једино се код нас драматургија уско везује за текст. А она је само начин причања приче, било речима или покретом...

Сада је, захваљујући позиву из "Пинокија", добила нови задатак да за Колевка театар направи представу за бебе:

- У почетку ми се чинило све јасно, мада сам се први пут нашла на оваквом задатку. Како сам почела да радим, схватила сам да је ово нешто сасвим "треће". Ангажовала сам две глумице од којих се једна, Драгана Васић, бави луткарским позориштем цео живот, а друга, Андријана Ђорђевић, тек је почела. Научила сам како да оживим предмете на сцени и да то буде логично на "језику" беба. Њих петнаест, у пратњи родитеља, на просценијуму су са глумицама да би могле да се укључе ако осете потребу.

На питање како је ова несвакидашња публика реаговала на "Зору и Сан", наша саговорница одговара:

- Пре свега, велика је разлика у зависности да ли је реч о новорођенчету или детету од две године. Подједнако прате, али имају различиту пажњу. Мало старији већ могу да испрате причу, реагују и нервирају се ако, на пример, лептир не може да полети. Чак и навијају! Најмлађима су занимљиви други, апстрактнији елементи - звуци, светлост, облици.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације