УВЕК САМО НАПРЕД И ПО СВАКУ ЦЕНУ: Филмска животна прича требињског вајара Миливоја Бокића (92), који је прошао шест логора у Бих и Хрватској

ВАЉКАСТА галерија уздигла се над самом Требишњицом и постала један од заштитних знакова града под Леотаром. Од овог, последњег рата у њој радозналим погледима излаже необичне скулптуре вајар Миливоје Бокић (92), а у свакој од њих нешто је животног искуства овог љутог и жилавог Херцеговца.

фото В.Стругар

Вратио се у завичај да (у седмој деценији) почне све из почетка, после тамновања у шест логора. Спасао се захваљујући стваралачком делу и имену. Ни дан-данас не зна чијим залагањем. Како и да зна, кад је до сукоба у БиХ имао петнаест самосталних изложби (Данска, Немачка, Француска, Аустрија), а његове скулптуре су у многим галеријама и приватним збиркама широм Европе. Сада се тек спрема за монографију, јер "материјала је и превише, године позне, па би требало да изађе што пре"...

Од његовог рођења, 1. априла 1934. у Домашеву код Требиња, много је воде прошло Требишњицом. Сиромашно детињство сменили су плодни мостарски дани у атељеу код Старог моста и ноћи испуњене дружењем с најумнијим људима тога доба. Смењивале су се и муке и радости, све их је носио с подједнаким миром и стрпљењем.

- Ја, сељачко дете, имао сам само девет година кад је пао један авион. Од његових остатака почео сам да правим чешљеве. Владале су вашке које су моји чешљеви са танком пилом лако избацивали. Продавао сам их и тако смо преживљавали. Мајка сама с нама, четворо деце - каже, у исповести за наш лист, Миливоје Бокић. - Са једанаест сам направио први самар за коње и дао га "под гаранцију". Пошто купац није имао примедаба, почеше и други да долазе. А ја дете.

Порив за вајарство осетио је у раној младости, чим му је живот дозволио да пожели нешто више од пуког преживљавања.

- У почетку су моје скулптуре биле класика, чисти реализам. Прва скулптура коју сам направио била је аутопортрет у дрвету. Потом сам урадио композицију и 1960. изложио је Требињу и Дубровнику, онда у Херцег Новом, Котору, Никшићу...

На питање како је препознао потребу да ваја каже:

- То је нешто у човеку. Извире, морате да радите оно што од вас тражи машта. Све сам из маште стварао, ни по каквом моделу нити стилу, свој сам изграђивао. Од малених ногу имао неки свој пут и, ето, успело је. Излагао сам по целом свету, али сам у Берлину посебно прихваћен. Мојих 40 скулптура нашло се у тамошњој Галерији "Про арт", организовали су ми четири изложбе за дванаест година, једна од њих остала је отворена током целе године. Кад ме питају коју скулптуру највише волим, одговарам: "Па, ја идем даље!" Највише волим ону коју треба да радим. Нисам бројао колико сам их урадио, а урадио сам много. До сада сам стварао сваки дан, од сада, чини ми се, неће више тако бити...

фото В.Стругар

Ведар, хитрих покрета и у десетој деценији, успео је да се сачува и ментално и физички, упркос ужасима логора и рата.

- За све треба смиреност. Она обогаћује и чува човека, посебно мозак. Многи људи су страдали у мукама. Прошао сам шест логора хрватско-муслиманске коалиције. Прво у војној амбуланти у Мостару, па у Дретељу, Грабовини, Љубушком, Лори и Паковом Селу. На крају су ме довели поново у Мостар, на хелиодром. И ослободили - без размене. Не знам ко је интервенисао. Тек касније сазнао сам да је ослобађање ишло преко Хрватског сабора. Изашао сам са само педесет кила, сестра Радојка ме је неговала и вратила у живот. Ја сав премлаћен, када стиже понуда да идем у Вела Луку на опоравак! Десило се још нешто смешно: док сам био у паклу, у логорима, моја скулптура је у Сплиту на изложби 1992. године. Иначе, верујем да је интервенција дошла са Запада, јер они су мањи од маковог зрна кад одатле стиже... Још једна невероватна ствар. Удружење ликовних уметника Хрватске послало ми је пакет хране у стан: дају да једем, а ја из пакла јуче изашао. Човек је човеку вук, нема о томе говора. Такви су људи.

Иначе, Бокић је и те како био познат у Мостару пре рата. У овом граду живео је пуне три деценије. Зато је пожелео да од својих двадесет седам најбољих скулптура направи сталну поставку. Урадио је и идејно решење и пројекат, а од Града затражио да сам откупи простор и поставку поклони Мостарцима. Планирао је и да она буде у старом делу града, у кујунџилуку код Старог моста. Идеја се допала градским властима, одлучиле су да финансирају изградњу галерије - али је тада почео рат. Бокић је уместо у галерију отишао у сам пакао и све преживео, упркос већ одмаклим годинама:

- Мислим да је све ствар генетике, па и упорности да се муке издрже. Имао сам и среће. Неки од логорских стражара долазили су у мој атеље. У Дретељу, један од њих кад је видео да стиже тројка да нас пребија, каже ми: "Иди одмах у тоалет! Излаза нема док ја не кажем". Мислим у себи, тамо ће ме они сигурно лупати. Ипак, морам да послушам, под оружјем је. Одем у тоалет и одатле слушам вику, кукање, јауке. Кад се све завршило, онај стражар ме позва и рече: "Видиш да сам те спасао"... Неки су после тих батина умрли, ја остао жив. Питам га одакле ме зна, он каже: "Доста сам ја ракија попио у твом атељеу". Био је муслиман, естрадни уметник. Нисам га се сећао, он мене јесте. На крају ми још рече: "Како после свега, да ја тебе лупам? Морао сам да те спасим." И спасао ме је. Да није било њега, можда бих био мртав. Али, имао сам и неку снагу која ме је одржала, иако ми је било близу шездесет година. Морате да идете напред, па макар одмах умрли. Увек напред.

Само напред, гази и данас стари вајар. Пун је планова и успомена на "претходни живот" у коме је у свом атељеу сусретао многе знамените уметнике.

- Веома сам волео Десанку Максимовић. Говорио сам јој да се њена поезија може читати јер није превише дуга. А она мени: "Ти је чит`о, не чи`то, ја краће не могу!" Сећам се и како сам једном радио сценографију за Дучићеве вечери поезије у Требињу и тражио да се направи дијапозитив, тако да Дучић буде већи од Леотара. Дошао сам због тога из Мостара, све је одлично прошло. У једном тренутку појавила Десанка и, не видећи мене у празном Културном центру, сама за себе кроз смех рекла: "А он мени каже, није, Десо, све пупољак на грани, има још лепих пупољака!" То је њој Дучић говорио... Питао сам је кад је то било, она одговори: "Види ти, разбојника! Ту си се сакрио." Открила ми је да се то десило кад је имала седамнаест година...

С посебним поштовањем и дивљењем наш саговорник се сећа сусрета са Ивом Андрићем:

- Некако је тих био. Ипак, о свакој његовој речи могао си целу страницу написати. Седео би код мене у атељеу и углавном ћутао. Оставио је и посвету коју ћу, заједно с двадесетак других, убацити у монографију коју припремам. Гласи: "Разгледао сам радове са којима се обогаћен растајем". Оскар Давичо, пак, написао ми је пола странице, али јача је једна Андрићева реченица... Иначе, Оскар је са мном био јако добар. Једном сам приметио да ми нема неке фигурице. Нисам се много изненадио јер су их вазда крали. Кад, улази у атеље Милица, Оскарева пријатељица и каже: "Мићо мој, хвала ти на оној лепој скулптури!" Питам којој, она каже оној коју јој је Оскар дао. А ја њој: "Значи, он је украо!" Е, такав је живот био... Са Јуром Каштеланом сам знао да преседим целу ноћ. Ујутру пратим ја њега до хотела, онда он мене до стана, па се опет вратимо у атеље.

Бокић нам открива и да целог живота ради у кречњаку, за који каже да је бољи од мермера и гранита:

- Најтежи је камен, мада вајари у њему ретко желе да раде. У друга два не можеш погрешити, у кречњаку само мало куцнеш, а други део одлеће. Кречњак је чудо. И није сваки исти. Има и меког, овај мој је љути, херцеговачки. Али, и ја сам "љут". Такав ми је и живот цео.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације